Много људи измишља своју прошлост. То није баш ретко: почевши од обичних питања о родитељима или прецима, до тога где се живело или ишло у школу, до љубавних афера и новчаних малверзација, прошлост се прекраја, улепшава, измишља. Ово је посебно често у временима политичких преврата када се сви они који су до јуче бранили непоћудни режим одједном претварају у дисиденте, заговорнике демократије. Немам никакве сумње да се то данас догађа у Египту и Тунису. Присталице Мубарака и Бен Алија тврде да су увек били против ових „диктатора”. У новинама, не само египатским и туниским, већ и америчким и енглеским, ови дојучерашњи „државници” сада се рутински називају „тиранима”. (Ја немам никаквих сумњи да су они то и били; једино ме чуди што се тога нико од писаца до пре неколико дана није сетио.)

Тако је било и после пада нацизма и пада комунизма: од милионских партија остало је тек неколико хиљада оних који су отворено признавали да су били чланови. Други нису никада за те партије ни чули; одувек су их одбијали; били унутрашњи дисиденти.

Овакве измишљене прошлости мање су опасне него замишљене прошлости. Јер у измишљеним прошлостима особа јесте свесна да се ради о лажи или бар о модификовању прошлости. У случају замишљених прошлости ситуација је много комплекснија: особа заиста почиње да верује да је прошлост била онаква каква јој се сада чини да је требало да буде. Оно што је започето да би се спољни свет убедио у сопствену врлину и неподмитљивост сада се претворило у самозаваравање. Штавише, граница између онога што се некада заиста мислило и онога што се данас верује да се некада мислило потпуно се истопила. Сва наша садашња веровања пројектована су у прошлост. Прошлост се једино види са данашње тачке гледишта.

Тако се ствара нова прошлост.

Пре десетак година, један српски списатељ „лаких романа” тврдио је да изолација Србије у коју је утерао Милошевићев режим није нека нарочита штета. Ето, он је свуда по свету ходао и најбоље му је код куће. Раније када је писао колико му се допадао Њујорк и колико би тамо желео да живи је заборавио. Створио је нову прошлост у којој му је Њујорк одувек био одуран.

Нешто скорије, једна хрватска списатељица „лаких романа” описује живот у СФРЈ. То је земља где ЦК КПЈ (баш тако!) лично именује уреднике политичких гласила, где жене немају парфем нити руж за усне, где се банана једе са све кором, где се дезодоранс купује у комисиону, где се веш стално и увек пере у кадама, а машине за прање не постоје. Прошлост је сада замишљена да би потврдила слику какву западни читалац мора данас да има о комунизму. Штавише, без икаквог отклона или анализе, не постављају се ни питања хронологије, нити сиромаштва (независно од комунизма), нити комунизма као система. Ужас прања рубља у кадама разматра се са тачке гледишта Европе и 21. века, тј. данашњице. А шездесетих година само једна петина италијанских домаћинстава је имала машине за прање рубља и они се, мора бити, тога сећају иако их је комунизам мимоишао. Такође, педесетих година мало ко је у Немачкој јео банане, иако ни Западна Немачка није била комунистичка. Сок од поморанџе био је посластица у Енглеској све до седамдесетих година.

У тој замишљеној и неанализираној прошлости све је скупљено ђутуре, помешано и пројектовано да буде у складу са данашњим веровањем о томе како је то онда морало бити. Тако је и језик којим смо говорили у бившој Југославији и који се, у складу са здравим разумом и лингвистиком, називао српско-хрватским, био у ствари, каже списатељица, различит. Радило се о неколико одвојених језика. Она критикује младе људе у Аустрији који, покушавајући да избегну директан сукоб са вршњацима из других делова бивше Југославије, не желе да их питају да ли говоре српски или хрватски или бошњачки језик. Уместо тога, паметно, користе двосмислени израз „наш језик”. Али, то није у реду, каже нам списатељица „лаких романа”, јер се ради о „различитим језицима”.

И онда сам се сетио — јер ево и ја се сећам, иако верујем да то не замишљам, нити измишљам — да сам негде осамдесетих година добио циркуларно писмо од те исте списатељице. Била је болесна и за операцију јој је било потребно пара те је одлучила да се неким од нас, Југословенима (не ни Србима, ни Хрватима, ни Словенцима итд), који смо живели у иностранству, обрати писмом за помоћ. Ја је нисам познавао, ни тада, ни данас. Претпостављам да сам знао да је она књижевница. И тог писма сам се сетио сада када сам прочитао њену аподиктичну тврдњу да заједничког језика нити имамо, нити смо га имали. И поставио сам себи питање: на коме језику ми је списатељица, тражећи потпору, тада писала? Вероватно на ,,нашем”, на језику који не постоји.

гостујући професор на Ол соулс колеџу, Оксфорд