Изнудица и последице

Споразум у Бриселу сам по себи јесте бољи од прве понуђене верзије, али је контекстуално неприхватљив. Не толико због оног што пише у њему, колико због тога што је то споразум између „Београда и Приштине” чиме се у старту још пре годину дана прихватила сецесија као „реалност на терену”. Да смо такав папир добили преко УН СБ то би била сасвим друга прича.

Реакције на овај трауматични догађај су подељене – проевропски део јавности, а готово сви медији, ово сматра за нужно и позитивно јер то значи да настављамо да идемо ка „годоовској” Европи, док је патриотски део политичког спектра овај чин осудио као неуставну капитулацију. Но нас овде више занима како прихватају „споразум” обични грађани који нису политички профилисани. Добар део јавности, можда и због тога што је Дачић морао да седи наспрам лица са потернице – Тачија доживео је ове преговоре као понижење и пораз Србије. Резултат јесте болан и није га лако прихватити.

Но и поред тога, сва је прилика, то све неће довести до значајних померања на политичкој сцени. Највећи кривац у очима грађана је Запад, пре свега Американци који су били већи Албанци од Тачија, док са друге стране Србија није имала савезнике. Чини се да већи део јавности види исход „преговора” као негативан али и као нешто што је било изнуђено и очекивано.

Са друге стране, Вучић и Дачић су захваљујући свом ангажману, условном „не” првој верзији споразума и медијским порукама које су слате, у очима доброг дела јавности доживљени као и људи који су желели добро земљи и који су покушали да учине оно што је у тешким околностима могуће. Додуше тај утисак би се могао и променити у будућности као последица упорне кампање политичких ривала. До тада, сва је прилика, странке владајуће коалиције, а пре свега СНС неће бити на губитку рејтинга због „Брисела” што ће се моћи проверити и евентуалним превременим парламентарним изборима. Значајан, али не и пресудан, допринос оваквом утиску јавности „изгледа да је тако морало” дали су и медији који су „обазриво” о овоме извештавали.

Већи део опозиције и део власти са ставом „подржаћемо вас ако признате да је ово признање Косова” сигурно неће бити на добитку. Код оних који су патриотски оријентисани, а до сада су гласали за ДС, ово се доживљава као став ЛДП-a.

Такозване патриотске странке ДСС, Двери и радикали су ову ситуацију могли искористити да заједничким наступом – не само заједничким митинзима – заправо формирају непостојећи патриотски блок. Уз подршку СПЦ, која је оштро наступила против споразума, ове три странке би могле на изборима да буду релевантна политичка опција, па и да утичу на формирање владе и формулисање будуће националне политике. Овако међусобно суревњиви и подељени у три и више колона они само троше енергију националне фрустрације и отпора национално опредељених. Не бих се сложио са Чедомиром Антићем да су демонстрирали против „Бриселског споразума” само екстремисти, већ је то израз националне и социјалне фрустрације због пораза и понижења које трпи наша земља.

Већи проблем за власт од патриотских протеста и саопштења којима се „најоштрије осуђује влада” јесте отпор СПЦ и проблем са имплементацијом споразума „на терену” због отпора Срба са севера Косова и Метохије који се оправдано осећају угроженим. Иако се каже да Београд не контролише добар део Косова, а опет да Приштина не контролише цело Косово, то не значи да Београд потпуно контролише ситуацију на српском северу Косова. Снажнији и радикалнији отпор Срба имплементацији споразума могао би да дестабилизује ситуацију „на северу” и послужи као алиби Кфору да се умеша, што би сигурно имало лоше последице како за Србе на КиМ тако и за Србију.

политички аналитичар