Ствара ли се „војвођански фронт”

Политичко комешање око могућих промена коалиција на локалном нивоу у Новом Саду и другим градовима и општинама Војводине је изазвало, за неупућене у „локалну сцену”, невиђено бурне реакције. Осим што је Бојан Пајтић поручио влади да ако „покуша да промени локалну власт – нека му је бог у помоћи”. Ово звучи као озбиљна претња.

Но још даље су отишли представници Чанкове лиге. Александра Јерков је за одбрану позиција своје стране на локалу отворено позвала полицију и правосудне органе да спрече наводно прекрајање изборне воље грађана. Може се расправљати о томе да ли је добро или не да се локалне власти „уподобе” онима на републичком нивоу и да се тако елиминише „кохабитација”, али је сигурно да се тако не прекраја воља грађана јер уместо једне већине добија се друга легална већина. Ненад Чанак је на то додао да су преговори о формирању нове владајуће већине на локалу „одраз партијске диктатуре из Београда”.

Но да ствар неће остати само на узаврелој реторици потврђује и писмо које је Ненад Чанак упутио амбасадорима у Србији због могуће промене власти у неким срединама у Војводини. Он је позвао странце да помогну да се „заустави прогон политичких противника у Србији злоупотребом државних органа”. Иако би се могло са дозом хумора коментарисати откуд та очајничка жеља код Ненада Чанка за коалицијом са „озлоглашеним cоцијалистима” на локалу, но ствар није за шалу. Оваквим и сличним писмима и апелима се настоји интернационализовати питање власти у локалној самоуправи. Неко ко не разуме односе снага код нас би се са правом упитао како то да се питање директора водовода, канализације или градског гробља уопште може интернационализовати. Под један, јавна предузећа су извор прихода и моћи странака, нарочито локалних и регионалних.

Сад се поставља питање – али да ли је могуће да је Србија тако расклимана држава да ако је неком угрожена позиција у јавним предузећима он одмах интернационализује то питање и тиме доводи државу у ризичну позицију? Да, нажалост тако је у Војводини која је не толико Статутом колико унутрашњим партијским односима постала нека врста „државолике творевине”. Доказ за то је и реакција војвођанских аутономашких политичара на „мешање Београда у унутрашње ствари Војводине”. Изненађеност оваквим развојем догађаја говори да политичка елита Србије која је лоцирана у Београду или не разуме шта се дешава у северној покрајини или пак да је за то није много брига.

Да би се разумели ризици од дестабилизације политичке сцене Србије довољно је видети шта говоре и пишу идеолози и промотори „војвођанске самобитности”. Тако је Живан Берисављевић некадашњи титоистички функционер у Војводини који је скинут с власти „јогурт револуцијом” најавио отпор и борбу против „београдске власти”. Он је прошле године, као један од оснивача аутономашког покрета на „војвођанској конвенцији изнео платформу преуређења Србије по федералистичком моделу”. Дакле „Војводина република” је идеја за коју се они залажу, а коју је промовисао и Чанак али и други представници аутономашког покрета који су углавном лоцирани у Новом Саду и Зрењанину. Он позива на уједињење аутономашких странака, НВО сектора и свих оних којима је „Војводина на срцу” у јединствени фронт отпора и на формирање „војвођанског Отпора” београдској власти. Будући догађаји, а пре свега односи на релацији републичка – покрајинска власт ће показати да ли је Жика био у праву.

Да ствар није нимало безазлена сведочи тврд став војвођанских политичара и њима блиског НВО сектора око одлуке Уставног суда којом се дефинишу овлашћења покрајинске власти добијене Статутом Војводине које су у супротности са Уставом Србије. Од тога да ће они и даље користити та овлашћења без обзира на уставност до отвореног игнорисање Устава ставом: „Ако је Статут у конфликту са Уставом променимо Устав”. Оно што додатно компликује ситуацију је очигледна подршка „војвођанској ствари” од одређених међународних кругова, у шта се уклапа и изјава директора Института европских региона Франца Шаусбергера да се евроинтеграције могу успорити „уколико дође до проблема са Војводином и ако влада смањи постојећу аутономију Војводине”. То би по њему био доказ да се ми поводом тог питања налазимо на путу назад у Милошевићеву еру. А ваљда је довољан доказ за такву тврдњу то што имамо Дачића за премијера.

Бранко Радун

Политички аналитичар