Прошле су само две седмице, а јавност је већ заборавила на оставку Управног одбора Народног музеја у Београду и оптужбе које су из Министарства културе изречене на рачун његових чланова. У земљи у којој о аферама суде таблоиди, исто је да ли сте криви или вас само оптужују. Зато политичари лако говоре о „одговорности”, наравно успут, неодређено и увек о одговорности других.

Нешто, изгледа, шкрипи у Министарству културе. После одласка првих људи Народног позоришта и Филхармоније оставку је колективно поднео Управни одбор Народног музеја. Народни музеј је већ неколико година у фази реконструкције. Реконструкција је дошла у крајњем тренутку, пошто је опште стање зграде било јако лоше. Реч је о великом и скупом пројекту, изузетно осетљивом управо због 400.000 најдрагоценијих предмета похрањених у депоу Народног музеја. Процес реконструкције, међутим, није ни започео како треба. У бурним годинама непрекидних избора и великих кампањских обећања, владе су се смењивале, а бригу о „општинском детету” по имену Министарство културе водила су тројица министара из три партије. Извор финансирања овог великог пројекта постао је и Национални инвестициони план... Ипак, пола године после избора актуелног министра културе, чланови Управног одбора Народног музеја одлучили су да одступе. Своју колективну оставку објаснили су неспремношћу министарства да после застоја дужег од годину дана реши проблеме и омогући наставак радова на реконструкцији националног музеја. Чланови управног одбора тврде да је комуникација са Министарством културе била изузетно слаба. Из министарства су одговорили на непримерен начин. Државна секретарка је поручила како чланови Управног одбора неће побећи од одговорности!?

После више од пола године неактивности министарство се, дакле, досетило одговорности и то тек пошто је Управни одбор Народног музеја колективно поднео оставку! Питање одговорности је за прве људе министарства ствар реакције у медијима. Да није постављено питање компетентности и ефикасности министарства да ли би министарство затражило „одговорност” својих критичара? Реч је о старом трику страначких уличних туча. Ипак, овде блате угледне професоре и научнике, а не своје партијске, коалиционе или скупштинске ортаке. Тврдње да нешто у вези с читавим пројектом реконструкције није урађено по закону не могу бити паушалне нити селективне, јер овде није реч о изјави неког политичара, већ о ставу државног органа – министарства. Пројекте за реконструкцију Народног музеја прихватила је једна од претходних влада. Уговор је склопио музеј уз пристанак и параф ресорног министра. Стална поставка Народног музеја је затворена већ шест година, а из министарства су се до најновије кризе чуле само тврдње о хитности овог питања. Сада, тек после оставке Управног одбора, чујемо неаргументовано и неуверљиво позивање на одговорност.

Партијски апаратчици и новопронађени реформатори, од којих су неки били на челу државних установа културе и током деведесетих година, медијски се обрачунавају с професорком Шупут, професором Палавестром или архитектом Ацовићем, али не нуде решење за важне проблеме наше културе. Да ли је политика наше владе да највећи и најзначајнији музеј у Србији буде реконструисан искључиво новцем донација? Према буџету за 2009. годину у Националном инвестиционом плану за „реконструкцију, адаптацију и доградњу Народног музеја у Београду” предвиђено је око 6,5 милиона динара. Истовремено, за изградњу фискултурних сала-балона у Малошишту поред Дољевца намењено је скоро 6,7 милиона динара. Поређење са другим активностима које финансира министарство – рецимо са филмским фестивалима – говори у прилог потреби да се критика цене реконструкције музеја и свих трошкова који је прате, пажљиво одмери. Непримерено је згражавати јавност великим цифрама, баш као што је простаклук разгаљивати је бројањем шољица за кафу у стану извесног министра опште праксе.

Све ће бити заборављено као и „афера сателит”, за коју, пишу новине, лако можемо да дођемо у прилику да плаћамо и одштету. Министарство ће привремено истерати своје и задржати нешто новца у буџету. Обавезе које су уговорене биће истеране на суду, последице ће стићи неку другу владу. Реконструкција Народног музеја биће одложена, цена увећана. Чини се да све то не занима људе набаждарене на трогодишње мандате и уверене да су фестивали игре одраслих или машина за упредање људске косе врхунац уметности.

Напредни клуб