Једно питање за медијске могуле – који данас са народом на много мекши, блажи, неухватљив начин чине исто оно што су раније радили батинаши, политичке полиције, доушници и војска – гласи: „Зашто вам се догађају такве пропусти?“ Десет година читамо и слушамо праву кампањско-медијско-политичко-артиљеријску припрему која од неколико политичара-плебејаца, бивших омладинаца сумњиве младости, студената пристојног универзитетског стажа, стручњака којима политичке обавезе не дозвољавају каријеру, визионара лишених вере и активиста без дела, треба да направи државнике на којима ће остати претешко бреме одговорности за будућност српске државе.

У земљи чију политику воде три кабинета, којима се у економске послове још меша и један клуб, и није много тешко бити успешан политичар. Важно је само бити стрпљив и трпељив. Бити са мером алав (нелогично, али управо тако) у друштву у коме похлепа одавно није мана. Наравно да врлине, начела, уверења, програм... у том свету представљају скрупуле неозбиљних и оправдања поражених. Ако их немају коловође, зашто би оптерећивалe све оне бројне који су све што немају потражили и све што би могли имати препознали у колу у које су се једва ухватили. Ипак, занимљиве су погрешке до којих долази. Они чије смо успехе пратили у политици, ватерполу, коњичком спорту, мотористици, високој медицини, примењеној дипломатији, одласцима на позно одслужење војске (уз пратњу веренице) иако се браник oтаџбине налази у месту становања... Великани које смо бодрили када су набављали еколошке аутомобиле (какве возе и мислеће холивудске звезде) и трошили у Србији новац тешко и поштено стечен у Швајцарској – за који је плаћен порез! Коначно, чак када они међу њима потекли из богатијих средина сада лече комплексе друштвене неупадљивости певајући у ексклузивном ресторану интелектуалне стихове („где си била кад сам био нико?!“)... понекад се, наизглед, преиграју. Сви они остављају нас у дилеми: да ли честим вестима о својим баснословним постигнућима, а онда још блесавијим повлачењима, исправкама и умањивањима, желе да укажу на нашу или сопствену интелектуалну ограниченост?

У демократским државама плате политичара су високе, али им је ограничено бављење приватним послом, као и право да примају скупе поклоне. Постоје установе, као и осетљива политичка јавност, способне да спроводе ове политичке обичаје преточене у закон. Зашто наши политичари често ходају границом народног стрпљења и доброг укуса? Зашто чујемо углавном о политичарима који су у својим личностима сабрали бројне државничке, непорециве странчарске, многобројне (када само стигну?) стручне и коначно баснословне пословне референце? Да ли нас можда припремају да их, у часу када једног дана напусте ту „долину суза“ коју мученици што њоме ходају називају „српска политика“, лакше доживимо као богаташе? Да ли покушавају да заварају судске органе или суд народа?

Разуман моћник код нас нема много разлога да се плаши суда и народа. Успех се у Србији можда не прашта, али се и не осуђује. Богатство је у овој земљи егалитаризма и социјалног радикализма само себи оправдање. Како год стечено оно је предмет осуде која је општа, начелна и тиме безопасна. Зашто онда све то раде? Важан разлог је просечан гласач који презире другачије од себе, али поштује силу, моћ и богатство. Смеје се врлинама које нема, а грди мане које не може да достигне. Зато наши политичари тешко признају, али увек воде рачуна о томе да су део народа. Њихови послови су бројни и, за разлику од народних, увек успешни. Њихове уштеђевине су „умерене“ (у просеку 50.000 евра), али би их штедећи половину својих, формално свакако не превеликих, плата уштедели тек после десетак година одрицања. Само они могу до тридесет и пете године да од плате уштеде за стан. Искључиво њима полази за руком да успешно улазе у нова занимања или да узгред, за новине, са великим успехом заузимају и радно место за које су се школовали. Очигледно да постоје наши грађани који се оваквом свету можда не диве, али му завиде; који их вероватно не поштују, али цене њихова достигнућа.

Судбина демократије у сиромашним друштвима, а таква на свету преовладавају, јесте међусобно корумпирање политичара и бирача. Иако потичу из народа, његови предводници својим делом и примером могу да промене ствари набоље. Наш проблем нису само тешка времена, лоши услови и народна заосталост, већ пре свега исподпросечне вође. Зато је наша демократија слична апартману из наслова – својим стварним садржајем пркоси својој идеолошкој суштини.

Напредни клуб