Ponovljeni izbori na gradskoj opštini Voždovac izazvali su istinski potres na našoj političkoj sceni. U zemlji u kojoj lokalni izbori retko mogu da ukažu na raspoloženje nacije, Voždovac se pokazao kao ogledna izborna jedinica u kojoj je moguće vrlo tačno naslutiti raspoloženje birača. Vladajuće stranke – zaslužne za ponavljanje izbora – pretrpele su uprkos punoj vlasti, velikoj moći, značajnim sredstvima, marketinškoj prednosti i manevarskom prostoru, ponižavajući poraz. Pogrešne procene učinile su da vladajuća koalicija osvoji manje procenata glasova izašlih birača nego što je bio slučaj u junu. Razlika između stranke Tomislava Nikolića i DS-a više nije izražena u delu procenta i statističkoj grešci; naprotiv ona iznosi skoro osam odsto i približna je poverenju koje su zajedno dobili G17 plus i LDP. Uzgred, G17 plus i LDP pali su ispod cenzusa.

Kakve su poruke građani Voždovca uputili parlamentarnim političkim strankama? Prva i najvažnija je da pametna vlast svakako sama stvara svoju opoziciju, ali joj to ništa ne znači ako birači procene da je bezidejnija i gora od protivnika. Druga poruka odnosi se na marketing. Izgleda da postoje sadržaji koje marketing ne može da nadomesti. Reč je o programu, ideologiji i političkom uspehu. Treća poruka odnosi se na taktiku i glasi: taktika je važna, ali bez strategije ne vredi mnogo.

Vladajuća koalicija je mnogo učinila kako bi stekla podršku većeg broja Voždovčana nego opozicija. Ipak, u javnosti je ostao opor utisak nejedinstva unutar samog DS-a i različitih interesa koji su u potpunosti zaokupili njeno vođstvo razapeto u borbi za vlast na širokom frontu od Statuta Vojvodine do redovne stranačke skupštine. Umesto jasnih promena i potpunog raskida sa lošom politikom i kompromitovanim ličnostima, vladajuće stranke su ohrabrile kandidature velikog broja malih stranaka i grupa. Ispostavilo se da je ovakva politika donela štetu upravo DS-u i saveznicima. Privremeni rastanak sa G17 plus retko ko je razumeo kao distanciranje od inače čvrsto sraslog političkog parazita. Dve stranke, koje su godinama u čudnim odnosima latentnog sukoba i neprekidne kolaboracije, nisu se rastale u vreme kada je G17 plus javno kriminalizovao većinu u kojoj je Tadić bio ministar. Nisu se ljutili ni kada su omladinci DS-a po ulicama grada tražili „Mlađu inflaciju“. Ni kada su funkcionere G17 plus (kojima se nije dopadala demokratska procedura) primali za savetnike i poslanike u zajedničkim vladama i skupštinama... Faktički saveznici i praktični neprijatelji nisu se rasturili ni posle slučaja „Krišto“, ni zbog skandaloznih izmena u Zakonu o informisanju... Odvojili su se kako bi se DS javno distancirao od kompromitovanog i nepopularnog G17 plus i da bi, možda u zbiru, dobili više odbornika nego što su prošli put stekli nastupajući u koaliciji. Nije im uspelo. DS je poražen, a G17 plus satrt.

Vreme posle izbornog dana pokazalo je još jednu manjkavost naše demokratije. Izborni rezultati, njihovo prikazivanje i komentari ukazali su na činjenicu da devetogodišnja vlast pruža DS-u, i posebno G17 plus, preveliki uticaj na medije. Činjenica da je razlika izbornih rezultata SNS-a i DS-a osam puta veća nego u junu umanjivana je i prikrivana rašomonom preliminarnih rezultata sve do utorka. Istina, prema kojoj je G17 plus ostao ispod cenzusa, obelodanjena je javnosti tek više sati posle objavljivanja prvih izbornih rezultata. Na jednoj uticajnoj televiziji rezultati iz Kostolca zaslužili su čak i raznobojnu kompjutersku prezentaciju, što je izostalo kad je reč o većem i politički uticajnijem Voždovcu. Etablirani analitičari i verne televizije nisu se okomili na izborne gubitnike. Ipak, pored potrebe da na sledećim izborima nastupe sa nečim ozbiljnijim sem marketinške kampanje, DS je dobio poruku javnosti i o pravcu moguće odstupnice.

Da su sateliti dobili jedan ili dva odsto glasova, prilike bi po njih, paradoksalno, bile znatno povoljnije. Ovako je jasno da je upravo presipanje njihovih glasova dovelo Nikolićevu stranku na prag apsolutne odborničke većine. Dakle, ukoliko do sledećih izbora ne prođu godine ili se nešto važno ne promeni, povremeno sukobljavanje DS-a sa strankama kao što je G17 plus ili LDP više neće dolaziti u obzir. Sporazum o suživotu iz 2006. prestao je da bude koristan za jaču stranu. Ako stvari ostanu kakve su danas očekujmo ponavljanje pojedinačnih nastupa reformskih stranaka sa prljavom kampanjom koja će nepopularne stranke onemogućiti da na osnovu vlasti i razvijenog stranačkog aparata pridobiju mnogo više od očekivanog jednog ili dva odsto glasova birača.

Napredni klub