Nije lako objasniti kako je to Stjepan Mesić postao heroj građanske Srbije i njenih medija. A Mesić je, zapravo, samo na svoj šeretsko-narodnjački način sprovodio hrvatski nacionalni program i pri tome, ponegde i u ponečemu, zapravo bio gori od Tuđmana. A od otvorenog ustašluka se ograđivao – i time zarađivao aplauze srpske javnosti – samo u onoj meri u kojoj mu je to bilo potrebno zbog hrvatskog imidža u svetu i odbrane sopstvene komunističke biografije. Ali je zato prilikom brojnih „obljetnica“ domovinskog rata po malignosti i malicioznosti često nadmašivao svoje HDZ-ovske takmace.

Godinama mu je omiljena tema bila Republika Srpska. Za čije ukidanje se zalaže neprestano, s tim da je, zarad tog uzvišenog cilja bio spreman delimično žrtvovati čak i interese bosansko-hercegovačkih Hrvata. Isto tako, čini se, životno je zainteresovan za opstanak kosovske državnosti, kao i za pitanja lustracije (u Srbiji), te istine i (srpske) odgovornosti za zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Neke od Mesićevih izjava zacelo će ući u antologije političkog cinizma i beščašća. Počev od najčuvenije, po povratku sa dužnosti predsednika predsedništva SFRJ: „Zadatak je obavljen – Jugoslavije više nema”, preko one da su Hrvati u Drugom svetskom ratu dva puta pobedili: jednom aprila 1941, a drugi put u maju 1945.

Ali šta očekivati od Mesića, kada najgrađanskiju od svih građanskih organizacija u Hrvatskoj, Hrvatski helsinški odbor (HHO), vodi Ivan Zvonimir Čičak, jedan simpatični, ali punokrvni, pomalo ekscentrični hrvatski nacionalista, maspokovske provenijencije. Poučno je bilo iskustvo od pre nekoliko godina kada je pisac ovih redova imao priliku da u okviru nekog TV panela u Banjaluci učestvuje u razgovoru sa pomenutim predsednikom HHO i Slavenom Leticom, prononsiranim desničarem, nekadašnjim Tuđmanovim savetnikom i u to vreme aktuelnim liderom jedne male proustaške stranke. Što će reći, otprilike kao da su se sreli Sonja Biserko (ili Čedomir Jovanović), sa jedne, i (rani) Vojislav Šešelj, sa druge strane.

I šta mislite da se dogodilo? I šta mislite da bi se dogodilo da su se, na primer, u Zagrebu sreli i koplja ukrstili pomenuti srpski pandani? A ovde, zna se. Mili bože te harmonije, te sloge i tog konsenzusa.Kao Bim i Bum. Stanlio i Olio. Pat i Patašon. Ne zna se tu ko je levica, a ko desnica, ko ekstremni nacionalista, a ko predstavnik građanske Hrvatske. Kao na sportskim TV špicama. Jedan nabacuje, drugi zakucava. Pa onda malo obrnuto.

Hoću reći da je, uz častan izuzetak poslednjeg Mohikanca hrvatskog jugoslovenstva i antifašizma, pokojnog Stipe Šuvara (čije se ime kod nas pomalo nepravedno vezuje samo za „bijelu knjigu” i jednu neuspešnu školsku reformu), hrvatska politika bila apsolutno monolitna u pogledu „srpskog pitanja” u Hrvatskoj:početkom devedesetih Hrvatska je bila žrtva brutalne velikosrpske agresije, od koje se sopstvenimsnagama oslobodila nakon četiri herojske godine domovinskog rata u briljantnim vojno-redarstvenim akcijama „Bljesak” i „Oluja”, tokom kojih je došlo i do neželjenih incidenata i sporadičnih zločina. Tačka. Ko god ima pretenziju da nešto predstavlja u hrvatskom političkom i javnom životu mora se ultimativno držati ove dogme, a o ostalom se može raspravljati.

Drugim rečima, u Hrvatskoj nema stranke koja bi bila pandan LDP-u, nema nevladine organizacije koja bi, čak i kada se isto zove, bila slična „našem“ Helsinškom odboru ili Fondu za humanitarno pravo, nema novina koje sadržinski podsećaju na „Blic” i „Borbu” (splitski „Feral” to uopšte nije bio) i ni u snu nema televizije koja bi ličila na B92. (I uopšte nisam siguran da je to naša „komparativna prednost” i naše demokratsko „bogatstvo”, kao što će verovatno reći moji kritičari.)

Iz svega što je rečeno, potpuno je jasno kako je najava srpske protivtužbe dočekana u Hrvatskoj. I potpuno je jasno zašto je ovako dočekana u Srbiji. Ne računajući nekoliko udruženja prognanika iz Hrvatske – a ja bih rekao, i većine tzv. običnog sveta – srpskoj protivtužbi se niko zvanično nije obradovao. Od opozicije se to u Srbiji naprosto ne može očekivati. Deo vlasti kao da se stidi što je uopšte morao da se bakće s tim „ostacima prošlosti” umesto da se, kao što je red, posveti regionalnoj saradnji i evrointegracijama. Milorad Pupovac kaže da će srpska kontratužba pogoršati položaj Srba u Hrvatskoj. Srpski pravni stručnjaci po srpskim medijima izjavljuju da je srpska tužba neosnovana – i da je nije trebalo ni podnositi.

Iako se završi sporazumnim povlačenjem i nagodbom, samo podnošenje kontratužbe protiv Hrvatske jeste svakako korisna mada prilično zakasnela stvar. Ali nam nikakva tužba neće pomoći, pa sve i kada bi – kao što neće – naša argumentacija kojim čudom i prevagnulana sumnjivim terazijama međunarodne pravde, ukoliko se u Srbiji, tj. u srpskoj javnosti, ništa ne promeni u odnosu prema nacionalnom interesu i državnim pitanjima.

E, ali tu nam već Mesić i Hrvatskazaista ništa nisu krivi.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”