Ствар са војвођанским статутом увелико подсећа на ситуацију са мексичким грипом. Једни кажу да је то политички тумор чији је крајњи циљ уништење српске државе. Други, опет, веле да је у питању уставна обавеза и рутински акт усмерен на бољи живот становника северне покрајине. А грађани, сем оних директно заинтересованих, углавном су збуњени и не знају чему и коме да верују. При томе, истина најчешће можда и јесте „негде између“, али нипошто није увек и на средини између датих крајности.

Ситуација око статута се током последњегодинедана мењала у готово хичкоковском ритму. Или, да не вређамо успомену на великог мајстора, у ритму неке латиносапунице која, након двестотинак развучених епизода, одједном убрзано почињеда се примиче расплету. Најпре је, крајем прошлог лета, Предлог статута скуван у никад до краја – бар не јавно – идентификованим кулоарима покрајинске администрације. А онда је по принципу „блиц-крига“ замало прогуран кроз републичку скупштину. Затим је неко у Београду сео и коначно заиста прочитао Предлог, и схватио да он у том облику напросто не може и не сме да буде усвојен, а поготово не може да добије зелено светло пред Уставним судом. Огласила се и стручна јавност, црква, опозиција, покренута јекампања патриотских невладиних организација. Ускомешало се невојвођанско чланство владајуће странке. Статут је стављен на лед, и чинило се да политичка кожа и цена политичких акција његових твораца и промотора из дана у дан драматично губе на вредности.

 Е, али онда је кренула тиха контраофанзива. У билатералним сусретима са својим српским колегама разни представници ЕУ су почели да се распитују за судбину предлога војвођанског статута. Нешто од тог интересовања је почело да доспева и у медије, нарочито кроз изјаве Дорис Пак и Јелка Кацина. Челник војвођанских демократа Бојан Пајтић се упадљиво ућутао, али су зато председника Тадића на његове уставне и коалиционе обавезе све чешће подсећали Ненад Чанак и лидери Савеза војвођанских Мађара. Тадић, пак, није хтео, смео или умео да пресече и све је остало само на неколикомало оштријих изјава, алузија и прекора на рачун неидентификованих српских „војвода“. Пајтић је и даље ћутао.

Крајем овог лета у оптицај је, помало злокобно, убачена „интернационализација“ питања статута, а почело је да се помиње и „референдумско изјашњавање грађана Војводине“. По радикалним „војвођанерским“ форумима, до којих, изгледа, не досеже (пре)будно око републичког јавног тужиоца, све су се чешће почели јављати изрази попут „српске окупације“ и „колонизације“. Коначно, година је пролетела као вихор, и примакао се час да се српска влада, након светскополитичке промоције и поезије „стубовања“, суочи са опором социјално-политичком прозом. Буџет, криза којој се не види крај, ММФ и ултимативна потреба да се коначним стављањем на белу шенген-листу и добијањем статуса кандидата за ЕУ реализује барем нешто од громогласних предизборних обећања.

Тако смо на крају – под условом да је ово уопште крај, с обзиром на то да коначна верзија статута још није званично објављена – опет дошли у ситуацију да се све решава практично преко ноћи и да се дословно у последњи час (такорећи, у зауставном времену) у текст Статута и пратећег закона наизменично убацују и избацују делови који суштински мењају његов карактер и утичу на коначни суд о том документу. Најпре је, у четвртак, пред помало скрушеним премијером Цветковићем Ненад Чанак победоносно убацио своје амандмане на текст Закона о преносу надлежности (влада, ВАНУ, главни град…) и изгледало је да је победа војвођанског тријумвирата скоро потпуна. А онда је, у суботу, Ивица Дачић адутирао са својим допунама на текст статута који се „не мења“, већ, наводно, само „правно-технички редигује“, те се ситуација прилично изменила, а широки осмех на Пајтићевом лицу спласнуо барем за половину. Поготово што су из Статута претходно већ испали „међународни уговори“, „јединствени културни, цивилазацијски, економски и географски простор средње Европе“ и „историјско право грађана и грађанки Војводине“.

И при томе и једни и други говоре како је реч само о нијансама, правној форми и пукој симболици. Али, ако је то заиста тако небитна и рутинска ствар, зашто је онда предлагачима статута било толико важно да се покрајински извршни орган зове „влада“, а не „извршно веће“? И да Нови Сад буде „главни град“, а не пуко „седиште покрајинских органа“?

И „статутоборцима“ и „статутобранитељима“ би, међутим, једно морало бити јасно. Питање војвођанске аутономије и њеног статуса унутар уставноправног система Србије није настало са овим статутом и неће са њим бити закључено. То остаје изазов са којим ће српска политичка и интелектуална елита најозбиљније морати да се суочи у месецима и годинама које долазе… Али рођенданске журке Ненада Чанка дефинитивно нису најбоље место за такву врсту дебате и суочавања.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао“