ЗАШТО СМО ЗВИЖДАЛИ „МАРСЕЉЕЗИ”

Сва срећа да се поводом усвајања Измена и допуна закона о штампи подигла велика бура због које ће се, барем неко време, судови устручавати да по њему пресуђују и изричу високе казне. У противном, буџети српских новина и телевизија били би десетковани након квалификационе утакмице за предстојеће светско првенство између Србије и Француске у Београду. Разлог – контроверзно извештавање о контроверзном звиждању београдске публике француској „Марсељези” пред почетак меча.    

Дословно сви овдашњи медији у извештајима са утакмице истакли су „срамно понашање дела навијача” и звиждуке које су нешто касније, пре краја химне – богу хвала – надгласали „снажни аплаузи” свеснијег и пристојнијег дела публике. Нису се бирале речи приликом осуде једних, као ни у похвалама других. При чему су „примитивизам”, „варварство”, „антицивилизацијско понашање” и „брукање пред светом” били само неки од најчешће коришћених израза.

Из непознатог разлога, најактивнији у овој кампањи био је агилни београдски градоначелник Драган Ђилас који је пре утакмице посетио камп репрезентације у Ковилову са апелом да будемо добри домаћини и који је после утакмице, у поменутој емисији на Б92, задовољно и славодобитно пребројао „хиљаду примитиваца” и „четрдесет девет хиљада” оних других, пристојних и културних грађана који су првима одржали лекцију из лепог понашања на стадиону.

Е, сад, невоља је у томе што сам, стицајем околности и родитељских обавеза, те вечери сам био на „Маракани” и лично се нашао у дилеми да ли да верујем званичним извештајима или својим ушима и очима. Пре свега, мада то у читавој причи није најважније, господин Ђилас се, биће, негде грдно забројао. Можда то из свечане ложе и из централних делова западне трибине и није тако деловало, можда је то у ТВ преносу изгледало другачије (телевизија је чудо), али однос снага на стадиону је био прилично другачији од онога како га је видео градоначелник и како су га представили српски медији. Звиждао је и север и југ и исток, као и рубни делови запада. И у највећем броју то – барем овога пута – нису били никакви „хулигани“ и „примитивци“, већ пристојни момци и грађани који су врло добро знали шта чине и зашто. 

РТС је данима пред утакмицу емитовао „пригодне“ спотове на тему фер и спортског навијања, док су репортери Б92 током дана, неким чудним случајем, а по старом РТС рецепту из деведесетих година, око стадиона наилазили само на навијаче који су на питање да ли ће звиждати француској химни одговарали са „никако“, „сачувај боже“, „не долази у обзир“, „па то није у реду“, „није спортски“ и сл. Просто невероватно како нису налетели баш ни на једног који би о тој теми имао нешто другачије мишљење.

Није ми само јасно да ли је то неки „трећи подсекретар“ француске амбасаде (или можда и амбасадор Терал лично!?) својим београдским домаћинима скренуо пажњу да би евентуални звиждуци француској националној химни могли неповољно да се одразе на процес српских „евроинтеграција“, или су домаћини самоиницијативно показали (не)примерену дозу удворичке снисходљивости.

Све у свему, да се не лажемо, иако чисто спортски гледано непримерени, звиждуци упућени „Марсељези“ били су нека врста „спонтаног референдума“ како о француској политици према Србији током година балканске кризе (учешће у бомбардовању, признање независности Косова), тако и о томе шта већина навијача мисли о овој јадној и бедној кампањи домаћих медија и политичара. Друга је ствар што то, ни једно ни друго, није превише одговарало дипломатској и политичкој елити из почасне ложе „Маракане“.   

Колико ми је познато, ни један једини француски новинар или навијач није имао никаквих проблема ни пре, ни током ни после утакмице. И добро је што је тако. И то је требало да буде вест, а не згражавање због звиждука „Марсељези“. И представљање да их је било мање него што јесте.   

Мене, међутим, брине нешто друго. Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи.  

Наравно да ти звиждуци нису никакав лек нити решење, али свакако јесу нека врста вентила. А вентили, као што знамо, служе управо томе да спрече да се нешто издува – и да не експлодира.

главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”