Možda vam je promaklo, ali naš parlament jepre par dana usvojio zakon o besplatnojpodeli akcija preduzeća koja još nisu ni privatizovana, a nisu ni akcionarska društva! Dakle, narode, država vam ustupa akcije koje ni sama nema, niti zna hoće li ih ikada imati, ali šta to ima veze? Jednom ste naseli, a kud ste jednom tu ćete i dvaput... Jer ulog je sada povećan: pet miliona srpskih Pinokija od pre neki dan postadoše akcionari ne samo NIS-a, nego i EPS-a, Aerodroma i Telekoma, a biti tako bogat (kad si već tako siromašan) stvarno nije mala stvar!

Ne poznajem nijednog iole obrazovanog srpskog ekonomistu koji se nije užasnuo nad idejom o besplatnoj podeli akcija, jednostavno zato što se ta priča svuda veoma tužno završila.Nije se to desilo samo u Rusiji, davnih devedesetih, da je metod besplatne podele akcija doveo do toga da se ceo kapital sovjetske Rusije prelije u ruke dvanaestorice barona, a da svi ostali, njih sto pedeset miliona, ostanu kratkih rukava. I u Hrvatskoj se, mnogo godina kasnije, odigrala „afera torba” gde su špekulanti, idući vrata do vrata, lako ubeđivali neobaveštene građane da u bescenje prodaju akcije državnih kompanija. Slično je bilo i sa mađarskim „ugovorima za džep” s početka tranzicije, kada se špekulativno trgovalo hartijama od vrednosti podeljenog zemljišta.

U Crnoj Gori (saznadoh pre neki dan) ovaj metod je čak i usavršen: tamo špekulanti nikoga nisu ubeđivali kako treba da prodaju akcije, niti su ikome žutu banku isplatili, već su, u najboljoj tradiciji bajke o Pinokiju, onako naivno tražili od ljudi da ih ovlaste da ih zastupaju na skupštini akcionara, znate ono: „bako, hajde me ti ovlasti, a ja ću tamo da glasam u tvom i u svom interesu, da se ti ne mučiš”, što su sve bake, deke, čiče i tetke (a posle toga skoro i svi ostali) rado učinili, kad ih već ništa ne košta. Ovo jednokratno dato ovlašćenje nekim čudom postade trajno, a upravljačka prava opet dođoše u nekoliko ruku (čitaj, džepova) a da jadne vlasnike akcija ni za šoljicu kafe ne obeštetiše. A i u Srbiji počele prevare, i novine su pisale kako su jesenas mnogi lakoverni Somborci poverovali u ponudu nekih „agencija” koje su navodno otkupljivale besplatne akcije po ceni od 900 do 950 evra, ali uz jedan uslov – da zainteresovani građani unapred plate agenciji 250, odnosno 350 dinara. Hiljade Somboraca uplatilo, neko te pare pokupio – i pojeo vuk magarca! Policija nikoga nije gonila već rekoše oštećenima – to je sitna prevara i nemojte nas time zamarati ako nemate nešto važnije da nam prijavite, a oni, jadni, nisu imali ništa važnije da prijave. Za sada.

Posle takvih, podjednako poraznih i strašnih iskustava sa besplatno deljenim akcijama, kome li je to palo ne pamet da se opet igra vatrom – i zašto? Tja, odgovor je jednostavan, teško je danas biti političar. Kako naterati jadnog Pinokija da ponovo glasa za vladajuću koaliciju, ako mu se ne da novi šareni papirić, samo sada mnogo veći i lepši od onog prošlogodišnjeg (za koga se ispostavilo da niti vredi, niti će ikad vredeti obećanih hiljadu evra)? Da sam političar, i da razmišljam o tome kako da dobijem naredne izbore, verovatno bih se i sama najpre setila kako se na mamac od besplatnih akcija onomad upecalo skoro pet miliona ljudi i kako su tada penzioneri na šalterima padali u nesvest, sve u prevelikoj želji da budu prvi Pinokio koji je dobio tako vrednu hartiju! Kad je već tako, zašto smišljati novu priču, kada stara garantovano pali? Pa zar vračare nešto menjaju u svojim nastupima, a gužve se ispred njihovih vrata nikada ne smanjuju?

I tu sada nailazi moja najveća osuda. Ovako loš model privatizacije nijedna iole odgovorna vlada ne bi smela da primenjuje, ma koliko da je politička nužda na to navodi. Ako se ova vlada zarad sopstvene koristi odlučuje na ovako štetne poteze, šta će nam? I uzgred da pitam – čija je to namera da kapital EPS-a, Aerodroma i (dela) Telekoma dospe u nekoliko privatnih džepova? Možda samo da pitam – stvarate li vi to nekog novog tajkuna ili pomažete nekog starog prijatelja?

Ali, kao da već čujem političare, koji će sada svakako postaviti pitanje – a šta drugo činiti? Zar stvarno nije najbolje ovako, pa nismo mi prevaranti, evo, narodu smo čak i nešto novca dali, dobro, nismo im dali po hiljadu evra, ali dobili su sedamnaest evra u gotovini, i dvadeset pet evra u vidu obećanja na papiru, malo li je? Pa, većina je pohrlila da podigne gotovinu, zar to nije znak da je ova politika sasvim ispravna?

Dakle, evo poruke naše vlasti: narode, ako ne glasate za nas na sledećim izborima neće imati ko da brine o drvetu na kome rastu akcije bogatih i perspektivnih firmi. Zato nam, sebe radi, dajte svoj glas, a mi ćemo vam u poverenju odmah odati jednu tajnu: bilo bi jako dobro malo da požurite. Jer brodić već kreće ka Magarećem ostrvu, još samo nekoliko putnika čeka.

profesorka Ekonomskog fakulteta, članica CLDS-a