Nije scena iz Kusturičinog „Podzemlja”, ali kao da jeste: u prekjučerašnjoj „Politici” čitamo kako direktor IMT-a, čiji je račun u blokadi već 14 godina, hvali mere kojima će vlada podsticati njegovo posrnulo preduzeće. A odmah zatim jedan drug iz Privredne komore iznosi svoje razroko mišljenje na ovu temu, koje otprilike glasi da te mere koje je direktor pohvalio (subvencionisani krediti) neće dati nikakve efekte, jer seljaci nemaju pare da kupe traktor, ali da bi država ipak morala ozbiljnije (?) da ulaže u ovu granu, pošto je tražnja za traktorima velika. Dakle, u pitanju je platežno nesposobna, ali velika tražnja, pa da mi tu još malo uložimo... Stvarno, koji je juče bio datum?

A koji će tek sutra biti datum, pitam se, kad država proširi polje svog nesputanog aktivizma i počne da pomaže privatizovanim preduzećima, ne bi li i njih spasla od stečaja. Nije nacionalizacija, kažu iz vlade, čisto milosrđe je u pitanju. Privatizovane firme koje nemaju odakle državi da vrate dug, postaće poludržavne, potpuno državne ili tek mestimično državne, u zavisnosti od visine duga. Čitava operacija potpuno je dobrovoljna i trajaće „jedno određeno vreme”nakon čega će država svoje vlasništvo da proda. Kome, pitam se, i po kojoj ceni? Evo šta kažu: prodaće ga onome od koga ga je i uzela, ili možda –nekomtrećem. A zašto bi prvobitni vlasnik uopšte hteo da otkupljuje dug kad ga ovako država finansira i socijalizuje gubitke? Ili – zašto bi se tu uopšte umešao „neko sasvim treći”? Evo ja se u trenutku dosetih – ovo bi mogao biti sasvim dobar kanal za pranje novca, ali možda se vlada doseti i nekog otmenijeg razloga za otkup državnog kapitala u privatnoj firmi.

I tako se pravi ambijent koji sve više liči na stari, dobri socijalizam, u kome kako god da posluješ ne možeš otići u stečaj. Evo, recimo, paraćinska „Staklara”, čiji se proizvodni proces zasniva na zagrevanju stakla do nekih hiljadu i po stepeni, upala je, kažu, u teškoće jer je gas postao neizdrživo skup i preskup. Ali ja ipak mogu da garantujem da ta ista „Staklara” nikada neće preći na jeftinije energente, što su sve pametne privatne firme već odavno uradile. Zašto? Jednostavno zato što je cena gasa za ovu „Staklaru” u stvari jednaka nuli! Ima li boljeg podsticaja na neozbiljnost i hazardersko ponašanje novih privatnih vlasnika?

Posebno je zanimljiva priča o uzajamnom prebijanju dugova, za koje vlada koristi latinski naziv multilateralna kompenzacija, valjda zato da bi nam pokazali koliko su i sami učeni. A ovamo nas svakodnevno bombarduju uveravanjima kako „mi trebamo” ili kako oni nešto „trebaju” da učine, od čega se pismenom delu Srbije kosa diže na glavi. Nisu naši funkcioneri ni svesni da mi to sve čujemo i registrujemo, te da posle toga naše poverenje nikada više ne mogu da dobiju: vode državu, a nepismeni...

Ali da se vratim na temu, na tu multilateralnu kompenzaciju, koja nikada nije dala spektakularne rezultate, pa ih neće biti ni sada. Zašto? Prvo, zato što se to isto loše stanje obnavlja munjevitom brzinom, ukoliko se istovremeno ne uspostavi čvrsta finansijska disciplina, a nema dva minuta kako smo pokazali kako se u ovakvoj Srbiji ona u stvari i ne može uspostaviti.

Još važnije je sledeće pitanje – Kako se uopšte pravi finansijska disciplina? Tako što država dopusti da odu u stečaj svi koji iz procesa „prebijanja” izađu s velikim neto minusom i to bilo da nisu u stanju bilo da nemaju nameru da redovno izvršavaju svoje obaveze. Od onih koji nisu u stanju da izvrše svoje obaveze, tu imamo velike državne firme. Od onih koji nemaju nameru da svoje obaveze na vreme izvršavaju imamo jedan tajkunski trgovinski lanac. Naravno, u ovakvoj Srbiji stečaj ne dolazi u obzir, to je barem jasno. Kako bi jedna ozbiljna država oterala u stečaj svog partijskog donatora ili pak – samu sebe?

Onda preostaje samo jedno – da se lepo olabavi monetarna politika, da se spusti kamatna stopa i lagano započne sa monetarnom ekspanzijom, kad već ništa od ovih silnih „strukturnih reformi” ne može da pospeši privrednu aktivnost, a ne može, kad su sve ove mere pogrešne, neefikasne i neprimerene.

I upravo tako se pravi ambijent koji sve više liči na stari, dobri, socijalizam, u kome kako god da posluješ ne možeš otići u stečaj i gde tajkuni i vladari, u slozi i ljubavi, polako vode Srbiju – ravno u propast.