Није сцена из Кустуричиног „Подземља”, али као да јесте: у прекјучерашњој „Политици” читамо како директор ИМТ-а, чији је рачун у блокади већ 14 година, хвали мере којима ће влада подстицати његово посрнуло предузеће. А одмах затим један друг из Привредне коморе износи своје разроко мишљење на ову тему, које отприлике гласи да те мере које је директор похвалио (субвенционисани кредити) неће дати никакве ефекте, јер сељаци немају паре да купе трактор, али да би држава ипак морала озбиљније (?) да улаже у ову грану, пошто је тражња за тракторима велика. Дакле, у питању је платежно неспособна, али велика тражња, па да ми ту још мало уложимо... Стварно, који је јуче био датум?

А који ће тек сутра бити датум, питам се, кад држава прошири поље свог неспутаног активизма и почне да помаже приватизованим предузећима, не би ли и њих спасла од стечаја. Није национализација, кажу из владе, чисто милосрђе је у питању. Приватизоване фирме које немају одакле држави да врате дуг, постаће полудржавне, потпуно државне или тек местимично државне, у зависности од висине дуга. Читава операција потпуно је добровољна и трајаће „једно одређено време”након чега ће држава своје власништво да прода. Коме, питам се, и по којој цени? Ево шта кажу: продаће га ономе од кога га је и узела, или можда –некомтрећем. А зашто би првобитни власник уопште хтео да откупљује дуг кад га овако држава финансира и социјализује губитке? Или – зашто би се ту уопште умешао „неко сасвим трећи”? Ево ја се у тренутку досетих – ово би могао бити сасвим добар канал за прање новца, али можда се влада досети и неког отменијег разлога за откуп државног капитала у приватној фирми.

И тако се прави амбијент који све више личи на стари, добри социјализам, у коме како год да послујеш не можеш отићи у стечај. Ево, рецимо, параћинска „Стаклара”, чији се производни процес заснива на загревању стакла до неких хиљаду и по степени, упала је, кажу, у тешкоће јер је гас постао неиздрживо скуп и прескуп. Али ја ипак могу да гарантујем да та иста „Стаклара” никада неће прећи на јефтиније енергенте, што су све паметне приватне фирме већ одавно урадиле. Зашто? Једноставно зато што је цена гаса за ову „Стаклару” у ствари једнака нули! Има ли бољег подстицаја на неозбиљност и хазардерско понашање нових приватних власника?

Посебно је занимљива прича о узајамном пребијању дугова, за које влада користи латински назив мултилатерална компензација, ваљда зато да би нам показали колико су и сами учени. А овамо нас свакодневно бомбардују уверавањима како „ми требамо” или како они нешто „требају” да учине, од чега се писменом делу Србије коса диже на глави. Нису наши функционери ни свесни да ми то све чујемо и региструјемо, те да после тога наше поверење никада више не могу да добију: воде државу, а неписмени...

Али да се вратим на тему, на ту мултилатералну компензацију, која никада није дала спектакуларне резултате, па их неће бити ни сада. Зашто? Прво, зато што се то исто лоше стање обнавља муњевитом брзином, уколико се истовремено не успостави чврста финансијска дисциплина, а нема два минута како смо показали како се у оваквој Србији она у ствари и не може успоставити.

Још важније је следеће питање – Како се уопште прави финансијска дисциплина? Тако што држава допусти да оду у стечај сви који из процеса „пребијања” изађу с великим нето минусом и то било да нису у стању било да немају намеру да редовно извршавају своје обавезе. Од оних који нису у стању да изврше своје обавезе, ту имамо велике државне фирме. Од оних који немају намеру да своје обавезе на време извршавају имамо један тајкунски трговински ланац. Наравно, у оваквој Србији стечај не долази у обзир, то је барем јасно. Како би једна озбиљна држава отерала у стечај свог партијског донатора или пак – саму себе?

Онда преостаје само једно – да се лепо олабави монетарна политика, да се спусти каматна стопа и лагано започне са монетарном експанзијом, кад већ ништа од ових силних „структурних реформи” не може да поспеши привредну активност, а не може, кад су све ове мере погрешне, неефикасне и непримерене.

И управо тако се прави амбијент који све више личи на стари, добри, социјализам, у коме како год да послујеш не можеш отићи у стечај и где тајкуни и владари, у слози и љубави, полако воде Србију – равно у пропаст.