Разлика између доброг и лошег економисте је у томе што лош економиста види само тренутне ефекте мере којупредлаже, а онај добар види и оно штоће се сутра десити. Па хајде да погледамо тај сутрашњи дан, којинас чека ако данас повећамо плате и пензије, што већ месецима заговара министар Динкић.

Ево шта ће се десити. Најпре ћемо сви добити нештовише новца у руке, чиме наравно нећемо бити задовољни јер повећање може бити тек минимално и што је још важније – само краткорочно. Онда ће свако тим новцем покушати да реши неки свој горући проблем: да промени бојлер, да поправи клима-уређај, да купи деци (и себи) неку лепу летњу или јесењу обућу, или да оде на неко касно летовање и тамо за тај новац приушти себи нешто бољи провод. И шта ја имам против тога? Па имам, јер ће им се све ово обити о главу. Прво, обиће им се о главу тако што ће све те паре које потроше отићи у иностранство – у немачки Сименс, или Бош, у неку италијанску фабрику ципела, тако да од оживљавања привреде који министар обећава да оствари овим парама неће бити ништа. Као што из истог разлога неће доћи до отварања нових радних места или до будућег раста плата, јер са убаченом већом количином новца нећемо подстицати привредни раст у Србији већ у земљама из које буду увозни производи. Сутра ћемо тако добити огроман спољнотрговински дефицит и убрзано клизајући динар, јер је то везана ствар. Даље вам је све јасно – динарске рате кредита са девизном клаузулом ће скочити, што ће само повећати пакао у нашим малим животима.

До раста инфлације у сваком случају мора доћи, било да се новац за раст плата обезбеди продајом Телекома, било да НБС откупи обвезнице српског Трезора, што би било скоро исто као да смо новац наштампали (ето изазова за новог гувернера). У сваком случају, ми сутра имамо и инфлацију и дефицит и раст дуга и пад курса – а све због тог проклетог пораста плата од десетак одсто, које ће инфлација појести већ за који месец.И немојте ми само рећи да се не сећате да нам се ово већ догодило, пре тринаест година: продали смо Телеком Италијанима, паре отишле право у повећање плата и пензија, а остали смо сиромашни као што смо били, јер смо сваки пар адидас патика и свакуканди веш-машину платили растућом привредном несигурношћу, клизањем курса и све мизернијим животом. Па када се сетите да се тако стварно и десило, хајде да вас питам: је л’ стварно хоћете још један круг?

Ипак, овде је министар потегао снажан адут: ако већ не верујете мени, поручио је, вероваћете ваљда једном правом нобеловцу Полу Кругману, који прича исто што и ја. Али проблем је што то није тачно!Кругман прича о снажној експанзији као леку за Америку (што нас тренутно не занима, па ћу ову тему прескочити). Али земљама слабог кредитног рејтинга, попут Шпаније, Италије, Ирске, Грчке, а ту би негде дошла и Србија, Кругман даје крајње контрадикторне савете. Једном каже како је овим земљама једини лек да повећају конкурентност, а то могу учинити само ако смање (!) плате или ако изврше снажну девалвацију (19. јануар), да би у јуну устврдио како су много боље прошли они који су поступили управо супротно ономе што им је он сам пре неки месец саветовао. Зашто то ради, аман?

То је већ прича о самом Полу Кругману и о томе како је он престао да се озбиљно бави економијом. У стручним круговима дуго је кружила прича како је Нобелова награда те 2008. године први пут додељена постхумно, пошто (жива и здрава) особа по имену Пол Кругман већ читаву деценију није озбиљан економиста већ је само јавна личност која се бави истим послом као, рецимо, Опра Винфри. Чиста естрада, дакле, драги министре Динкићу.

И шта сада? Ништа. Наш министар ће агилно као и увек притискати мисију ММФ-а да му одобри раст плата и пензија. Ако до повећања стварно дође – с благословом ММФ-а или без њега (ову могућност никако не треба искључити) ту малу појединачну добит платићемо сутра великим мукама. Али неће страдати баш сви. Наши тајкуни-увозници преко којих ће сиротиња раја набавити своје шампоне, жилете и креме за сунчање ипак ће покупити леп кајмак, и уместо да пропадну наставиће срећно и задовољно да владају Србијом.

Због свега, не сумњам да ће министар Динкић наставити борбу са ММФ-ом, све до коначне победе (може ли другачије?). А када вам због тога сутра поскупе девизни кредити, а плате реално падну више него што вам их је министар повећао, ипак, сетите се да нису баш сви страдали као ви. Биће вам лакше, сигурна сам.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а