Економистима се (с пуним правом) замера да не умеју да предвиде кризу, и то је стара бољка моје професије. Сећам се како се у једном уџбенику о предвиђању привредних циклуса аутор вајкао како су економисти успели да предвиде дванаест(!) од укупно забележених девет великих рецесија, док четири уопште нисмо успели ни да региструјемо. Али, опет, откуд баш знамо да је и то тачно? Ако се рецесија предвиди на време, па држава одмах интервенише, подаци ће за који месец показати да до кризе није ни дошло, иако смо је сасвим тачно предвидели! Што би рекао велики драмски писац Ежен Јонеско, тајна је вероватно у томе што догађаје можемо са сигурношћу предвидети тек након што се догоде.

И како онда да вам кажем хоће ли евро преживети кризу? Ево како: понудићу вам ставове десетине угледних светских економиста, који се поприлично слажу око будућности евра. А сви они кажу – шансе да евро пропадне у наредних пет–десет година прилично су мале, ево зашто.

Једини замислив сценарио да евро стварно нестане јесте да га се Немачка одрекне. Еврозона без Немачке свакако никоме не би била атрактивна и лако је замислити читаву колону земаља које би своју активу истог трена конвертовале у ту будућу немачку марку. А обриси оваквог стампеда могли су се видети у недељама које су претходиле смиривању грчке кризе док су колале приче о поновном увођењу драхме и када је свима било јасно да би сваки нормалан Грк пожурио да драхме што пре замени за евре, што би тржишни курс драхме одвео у бесцење, док би Грчка завршила у тренутном банкроту. Управо зато драхма није ни уведена, и управо зато се то у скоријој будућности неће ни десити.

Али да се вратимо Немцима и томе да су прелазак на евро у Немачкој заговарали пре свега политичари, док су економисти и бизнисмени били прилично против тога. Овоме се мора додати растући евроскептицизам у Немачкој, као и чињеница да је тамо одавно нестало оног осећања кривице које је прилично утицало на одлуке немачких политичара од краја Другог светског рата па скоро све до краја двадесетог века. Ипак, показало се да су Немци упркос свему остали привржени евру и Европи, нудећи осталим чланицама следећи компромис: ми ћемо евро финансијски подржати, али под условом да Грчка (као и сви остали) своје рачуне доведу у ред!

Само је то сада много теже учинити него у доба када је свако имао своју валуту. Тада би се, рецимо, грчки рачуни довели у ред једноставном девалвацијом драхме, те би цео подухват могао да прође прилично (иако не баш сасвим) безболно. Али Грци сада имају исту валуту као и Немци, па би једини начин да Грци снизе трошкове била нека комбинација немачке инфлације и грчке дефлације (то јест, рецесије). Пошто Немци свакако неће прихватити инфлацију, Грци ће морати у рецесију, то јест, мораће да смањују све своје расходе – плате, пензије, бонусе, све што стигну, а то им се, како се добро види, нимало не свиђа.

А да знате, економисти су ову ситуацију предвидели давне 1996. године, када је идеја о увођењу евра била још у повоју. У једном економском часопису објављен је текст са застрашујућим насловом: „Крах наступа 2003. године“, у коме се описује како ће једна земља – чланица ЕУ упасти у озбиљне невоље и да ће доживети серију страшних уличних протеста у тренутку када покуша да уведе фискалну консолидацију (читај, да смањи плате и пензије), док ће крах наступити због тога што немачка влада због огромног притиска опозиције неће успети да изгласа пакет фискалне помоћи. Као и многи пророчански текстови, и овај је био преурањен, предвидевши настанак кризе читавих седам година раније. А што је још важније, генератор ове кризе не би била Грчка, већ – Француска! А то би већ била веома озбиљна ствар, јер за разлику од Грчке која чини два одсто, Француска и Немачка чине скоро по двадесет одсто бруто домаћег производа еврозоне, што би и дављеника и спасиоца вероватно веома брзо довело на ивицу пропасти.

Али упркос томе што је Грчка мала, евро је данас ипак веома озбиљно уздрман, јер се осим Грчке у групи дужника налазе још две прилично велике и једна до две мање „свиње“. ПИГС је, наиме, погрдно име које су развијене европске земље дали Португалији (један одсто европског БДП), Италији (11 одсто), Ирској (један одсто), Грчкој (два процента) и Шпанији (девет процената), означавајући тим акронимом највеће европске дужнике. Тако да, кад их све саберемо, испада да је проблем прилично велики и тешко решив, а да је некакво масовно спасавање немогуће јер очито превазилази финансијску снагу и претећи делује чак и на политичке родитеље евра, Немачку и Француску.

И ту је тајна: пошто је евро пре свега политички па тек онда економски пројекат, сасвим су добре шансе да преживи наредних пет или десет година, када ће криза бити већ далеко иза нас. „Свиње“ ће морати на дебелу дијету, а нама остаје да се радујемо што смо барем ову Голготу успели да избегнемо, ако верујете.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а