Кад су ономад европске земље из дана у дан признавале независност Косова, скоро је немогуће било ући на предавање а да се у ваздуху не осети нека велика тескоба. И шта сад? Након толиких мојих прича да је најважније бити у току са светским и домаћим збивањима, ћутати пред студентима о овој теми било би глупо. А причати о томе, поготово ако дубоко верујеш да нам је место управо тамо, у Европској унији, вероватно још глупље. У тим тренуцима једино искреност, ако ишта, помаже.

Мени је тада ова наша европска прича веома личила на неко обећање да ће ускоро (не знамо када, али ускоро) тај наш вољени принц, или принцеза, свеједно, већ једном пристати на брак. А тамо, у браку, чека нас много благодети, од којих је вероватно најважнија – само чланство. Нема вишевиза и чекања испред амбасада. Инвеститори све брже пристижу и отварају нова радна места. Све бољи пословни амбијент. Стандард расте. Анџелина Џоли и Бред Пит објављују рођење свог седамнаестог детета, а нама стиже позивница за крштење...

Кад, не лези враже, тај наш принц (или принцеза) признаде независност Косова и Метохије, на наше очи. А ми, шта сад ми да радимо? Има ли икаквог смисла мислити уопште на брак, након такве преваре?

Мој је одговор био: да, има смисла. Ми треба да склопимо брак – из рачуна! Дакле, чаробна формула је: бес (који прође), плус презир (који не прође), плус сопствени интерес (уз осмех). Када их видим, на скуповима или дипломатским вечерама, ја само о томе мислим: шта имам ја или шта Србија има од вас? Пошто нисам политичар, ову своју причу испричала сам и врхушки америчких и европских дипломата у Београду. Уз осмех, наравно. Није им се допало, али није ствар у допадању, него у интересима, ту смо се сложили.

Временом, наравно,емоције утихну, па се тако наш принц (односно принцеза) прилично брзо у нашим очима претвори у један најобичнији – шалтер. Тамо се издају визе, дозволе, папири, дипломе, потврде... које су нам, то не смемо да заборавимо, и те како потребне. А потребне су, у крајњој линији, зато што тамо људи боље живе него ми овде, па је ваљда и у нашем најбољем интересу да идемо у том правцу. А доказ, има ли доказа да је тако? Има, ево. Све сиромашне земље – без изузетка – хоће у Европску унију, а ниједна, ни сиромашна ни богата, неће напоље. Нарочито неће сиротиња – ни она стара, попут Португалије и Грчке, ни ова нова, од Словачке па до Румуније и Бугарске – јер се шлепују уз богате и на томе много профитирају. И једино су ти примери од значаја за поређење са нама. Пустите Норвешку, она не трпи никакву штету од тога што не жели да уђе у Европску унију. А да трпи, будите сигурни, истог би се секунда нашла у Унији!

Стога сам уверена да и ми коначно треба све њихда гледамо искључиво кроз призму сопственог интереса. Ако нас, онда, на крају ипак уцене – признајте Косово или ништа од чланства –тек тада би, и то тек ако бисмо на то пристали, настала стварна штета која премашује користи коју од њих имамо. Али корист коју дотле остваримо дошла би у праве (то јест наше) џепове. Ја то не бих поклањала.

И онда долази тужнији део приче, онај у коме неке бивше југословенске републике признају Косово. Не знам је ли икога изненадило што су то први учинили Словенци, ти вечито награђивани и никада кажњени „пионири ратних злочина на Балкану“ (што рече Љуба Стојадиновић). Али све остале приче стварно су били тешки ударци, све док се човек не сети чаробне формуле: бес (који прође), плус презир (који не прође), плус – интерес! Тада ствари врло брзо долазе на своје место.

Ево, рецимо, Хрватска. Независно од тог несрећног признања Косова, тамо се, колико чујем, још увек не може безбедно летовати ако не сакривате своје (српске) таблице на аутомобилу. Јел’ тако? А ја наивно мислила да летовање значи опуштање, провод, кад оно – треба још и да се мало постидим саме себе и сакријем ознаке своје земље! Да ли су они нормални, мислим се... и закључим да вероватно јесу, само да нам се чаробне формуле мало разликују. Ни у мојој формули, искрено речено, та дестинација већ одавно не постоји, али не зато што немам пара за летовање.

И онда су Црна Гора и Македонија признале Косово. Као да и они имају неку своју чаробну формулу, у којој Србија има важност колико и лањски снег. Лепо. Мени онда преостаје само да се упитам: а шта Србија има од вас? Хајде да израчунамо. Ако имамо користи, онда да је узмемо, штета је да се баци, а ако користи нема, да вам окренемо леђа. И тако, по сваком, али сваком божјем питању, а какав ће исход бити – е па, зависиће од питања!

Више се ни ја не смејем, а било ми је тако смешно када је, негде после 5. октобра један високи српски функционер (задужен за економију) овако одговорио на предлог словеначке делегације да склопе један пријатељски посао са Србијом. Немојте пријатељски, замолио је уз осмех, можемо ли – строго пословно?

професорка Економског факултета и чланица ЦЛДС-а