Прошле недеље је српским медијима одјекивала радосна вест: држава креће у борбу против монопола! А нико од новинара да сe упита – чему борба, кад само треба спустити царине па да највећи број монопола сам од себе нестане? То јест, кад су их већ створили тим својим прописима, зашто их се на исти начин не ослободе?

Сетимо се само како је огромни извор богатства Богољуба Карића била она једна (једина) издата лиценца за мобилну телефонију. Па је линија коштала седам-осам хиљада ондашњих марака, могло му се – био је монополиста. А у то исто време у Енглеској је линија коштала тек неких педесетак марака, па ти види какав је то монопол био и колики су ту пљуштали профити, чак и касније, када је цена полако почела да пада! Да ствар буде још смешнија, са падом цене број претплатника је растао, тако да је профит „Мобтела” из дана у дан бивао све већи... 

Али ни новинари тада нису били као ови данашњи. Да је тада из владе процурила вест држава креће у борбу против монопола у мобилној телефонији, чак да је то и сам Милошевић изјавио, не знам стварно који би новинар (укључујући оне режимске) тако свечано и тако радосно извештавао о томе, а барем кроз половину медијске сцене би се провукло оно отровно питање – па зашто не издате још једну-две лиценце па да тај монопол отпадне сам, као зрела крушка? И одговор смо сви знали – нема тог монополисте који није истовремено и донатор владајуће партије, те укидање монопола за власт није баш мудар потез. Монопол ће лако нестати, али чиме ће онда другови (и другарице) да пуне своју партијску касу, питамо се?

Данас је, наравно, све другачије – пошто нема Милошевића. Сада држава чува монополе тек онако, за украс. А медији нас уверавају да је држава коначно кренула у рат против монопола и само треба да истрају на том путу, који је, наравно, трновит и дуг. Добри политичари улазе у рат са злим монополистима – то тако лепо звучи, као да смо у терминалном одељењу неке психијатријске клинике.

Да ствар буде још тужнија, ни у оним ретким случајевима када сами тајкуни и монополисти проговоре, нико из медија даље тим трагом да крене. Тако је пре неки месец проговорио Милан Беко, рекавши некоме у перо да су тајкуни заправо највећи део богатства стекли после 5. октобра 2000. године, а да се нико из медија на то није надовезао. Као да је то нека вест – кога су, када и како тајкуни „куповали“ после 5. октобра и шта се све од закона у Србији не спроводи само зато што би то тајкунима загорчало живот. А на чувену Бекову изјаву Ако смо уопште нечији тајкуни, пре смо Ђинђићеви, Коштуничини и Тадићеви него Милошевићеви, медији су потпуно исправно реаговали – ћутањем. Јер, шта ту има да се истражује, какав је ово уопште траг, кад добро знамо да је ту једини крив Милошевић који је тајкуне својим рукама посадио у српски привредни амбијент. Па да. Једино је штета за све оне постхумне партијске прилоге које му тајкуни у незнању и дан-данас уплаћују и које вероватно нико још није ни покупио...

Ни стварање новог монопола за новинаре није вест, а за ову тврдњу имам и доказ. На прошлонедељном скупу посвећеном монополима, на коме стварно није било медија који није присуствовао, један је привредник до детаља описао како је Министарство пољопривреде током 2008. године створило нови монопол у продаји ђубрива. То су урадили тако што је министар Драгин укинуо (европску) праксу по којој се субвенције уплаћују директно сељацима на рачун, и изабрао једну једину (!) фирму којој уплаћује сав тај износ субвенција – а онда та фирма продаје јефтиније ђубриво. На страну то што сада сељаци више не могу да бирају ни цену ни квалитет ђубрива, можда то стварно и није нека вест, ево, признајем. Али, ако толико новинара на том скупу чује како је тај нови монополиста истиснуо 1.673 мала предузећа која су се бавила овим послом, зар то није вест? Нити је вест да је тиме преко 6.700 душа онемогућено да ради, док на другој страни та једна једина фирма (извесна Викторија група) убира сав профит, па зар ни то није ни сензација, ни вест, ни ништа? Данима су медији преносили извештаје са тог скупа посвећеног монополима, нема тог несрећника кога нису цитирали, само овога човека нико, али баш нико у медијима није цитирао. Није то за наше новинаре вест, кажем вам ја.

А овамо, теоријски, медији су четврти стуб демократије. Што значи да ће кад сви затаје (и судство, и парламент, и влада) управо новинари бити ти који ће нам открити шта се у том мраку заиста дешава. Па ћемо онда, рецимо, сазнати чију то партијску касицу-прасицу пуни овај нови монополиста. Или ћемо схватити и сами да је ствар чиста као сунце – као што изгледа и јесте.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а