Ima jedna nezaboravna scena iz filma „Krunski svedok”, gde neki general Bastion u posleratnoj Mađarskoj komentariše rod prvih domaćih, socijalističkih pomorandži. Dadoše mu da proba omanju voćku, a on iskrivi lice i odlučno reče: „Jeste kisela, ali je – mađarska!!!!”

Ko bi rekao da će devet godina posle „demokratskih promena” vlasti u Srbiji imati mentalni sklop nesrećnog, starog generala Bastiona!

Evo, recimo, ovaj slučaj sa Jatom i Turcima. Kako su preneli mediji, spor je nastao „zbog stava srpskih vazduhoplovnih vlasti da domaće putnike prevoze samo domaće aviokompanije” (Beta). Koliko god ovaj „stav” (kao stav) nekima i neće zvučati preterano štetno i glupo, svi bi morali biti svesni njegove neodrživosti. Nema te turističke agencije koja će iz čistog patriotizma podići sebi troškove prevoza za trideset odsto, samo da bi njeni putnici leteli čarterima Jat ervejza. A nema ni te zabrane sletanja na koju inostrana konkurencija neće odgovoriti – odmazdom. Zbog toga se i akcija „svi srpski putnici u srpske avione” tako neslavno završila i – zabrana je ukinuta.

Ali problem je ostao. Stranci nude mnogo jeftinije i komfornije letove, a Jat je (kao što znamo) u gubicima, pa bi ga slobodna konkurencija odvela ravno u propast. Dakle, da skratim. Otvaram opasno pitanje – da bi možda bilo dobro da Jat propadne?

Odgovor će zavisiti od toga – koga pitamo. Ako pitamo putnike – ima li među vama časnog i poštenog sveta, ima li rodoljuba, koji žele da doživotno plaćaju kartu dva-tri puta skuplje nego bilo ko na svetu, a da se uz to voze starim, prastarim avionima, sumnjam da bi bilo dobrovoljaca, čak i po cenu toga da Jat propadne.

Ako, međutim, isto pitanje postavimo partijskim funkcionerima iz DS-a, ili direktoru i zaposlenima u Jatu, oni će vam svakako reći da nije dobro da Jat propadne. Samo ne znam da li bi ovo odabrano društvo ikoga, evo, barem svoje komšije sa sprata, ili svoju bližu rodbinu, uspelo da ubedi da su u pravu!

tako dolazimo do još opasnijeg pitanja – ako mi tako sve firme u Srbiji pustimo da jedna za drugom propadnu, zar pisac ove kolumne u stvari ne priželjkuje propast Srbije? Firma po firma… dok na kraju ništa ne ostane?

Je li onda moguće da je cela priča o čarterima i nesrećnoj zabrani konkurencije u stvari samo maska za priču o izdaji, zaveri i stranim plaćenicima... Sećate se toga, sigurno? Sećate li se onog „pitanja svih pitanja” koje je glasilo: ako si za propast Miloševića i njegovog režima, zar nisi ti, u stvari, za to da Srbija propadne?

A niti je Milošević bio Srbija, niti je Jat – Srbija, nego smo to mi, njeni građani i poreski obveznici. Svi ostali valjda treba nama da služe, a ne da mi budemo taoci ovih gubitnika i da njihove brljotine večito plaćamo!

Sada se, molim vas, upitajte ponovo – je li dobro da bilo koja domaća firma propadne? Ako mene pitate, to ne može biti ni dobro ni loše, jer firme postoje zbog kupaca, obratno ne važi. Nego je pravo pitanje sledeće. Zašto ovde svi govore da su Srbiji potrebne korenite reforme, a kada neko, recimo, ova kolumnistkinja, kaže, pa dobro, hajde, neka loši jednom propadnu, a dobre zaštitimo dobrim zakonima i jakim sudstvom, zašto onda svi reteriraju u patriotizam?

Mislim da je to zato što patriotizam ništa ne košta, a lepo zvuči. Ponekad čak toliko dobro da se čovek u trenutku zbuni, kao nedavno kada je ministar Dragan Šutanovac podviknuo: „Normalno da ja kao ministar zastupam interese javnog preduzeća, a ne privatne firme”. Pa zar ta privatna firma ne plaća porez iz koga baš ovaj ministar kasnije prima platu? Ne? Auuuuu...

Sada će, naravno, svi reći kako uopšte nisu tako mislili. Ako nisu, i ako ipak rade u interesu svih svojih građana (makar oni bili i privatnici) zašto onda naši funkcioneri tako javno i tako direktno zabranjuju konkurenciju? Ili, zašto baš toliko šuruju sa privatnim monopolistima – nema dana da se u medijima ne pojavi poneka njihova zajednička fotografija sa tajkunima, kao neki grupni portret ljudi koji su iz Srbije oterali bilo kakvu konkurenciju. Ako se kojim slučajem neki konkurenti ipak pojave, sa neba ili sa zemlje, tu su ministri da ih – jasno i glasno – satru.

A kad ih bolje pogledaš, tu našu vrhušku, imaš šta da vidiš: plate od hiljadu evra, a odela od po dve-tri hiljade evra! Jesu li zato ti domaći čarteri toliko skupi, a patriotske izjave sve glasnije?

Profesorka Ekonomskog fakulteta, članica CLDS-a