Za razliku od nas ostalih, moji studenti nikada ne stare: uvek imaju dvadesetak godina i uglavnom po svemu liče na one iz prethodnih generacija. Ali, ipak, nisu isti. Ovi novi čak i ne znaju ko je bio gazda Jezda niti im to ime nešto govori. Naravno, uvek prvo pomislim: blago njima. Ali mi je, ipak, znatno teže da im objasnim kako se cela jedna zemlja oseća kada svi, ali baš svi budu uvučeni u jednu mangupsku podvalu, kao što je finansijska piramida.

Same piramide nije teško objasniti. Potrebno je da imaš neki početni kapital (oveći) i da obećaš da ćeš ulagačima isplaćivati veeeeelike kamatne stope, mnogo veće nego svi drugi na tržištu. Najpre će ulagati najblesaviji, a zatim i oni koji imaju malu averziju prema riziku, dakle, avanturisti. Ostali će samo posmatrati. Za to vreme, kao i uvek, mi iz struke ćemo tamburati o tome kako se to što se dešava stručno zove piramida, ili lanci sreće svetog Antuna, te kako je to opasno, loše, štetno, šta sve ne. Ali kada prvi ulagači zaista dobiju tu veeeeeliku kamatu (koju će gazda isplatiti iz onog početnog kapitala) „živa lova”, koju gazda uredno isplaćuje, zapušiće usta svim ekspertima, koji su, eto, tolike škole izučili, a da o životu nemaju blagog pojma.

Šema funkcioniše savršeno dok se broj ulagača povećava, dok, dakle, veliki novac pritiče, a isplate uvek dospevaju tek mnogo manjem broju klijenata – zato se cela prevara i zove „piramida”. Gazda onda izdvaja deo za isplatu dospele kamate, a ostatak stavlja sebi u džep. Stvar se vrlo glatko odvija sve dok broj novih ulagača polako ne počine da se usporava, jer profit tada počinje da pada, a ubrzo zatim dolazi onaj pravi trenutak – da se posao privede kraju.

Upravo je jedan takav trenutak u Srbiji nastupio one davne 1993. godine (piše na Internetu da je to bilo baš na Osmi mart) kada je izvesni gazda Jezda, vlasnik čuvene Jugoskandik banke, a uz to i bivši kandidat za predsednika Srbije, pobegao iz zemlje. Pričalo se kako se bio preobukao u žensko i vezao maramu na glavu, ali je odmah krenula i priča da on u stvari nije ni pobegao nego da se vraća koliko do kraja nedelje, te da je sve u stvari u redu.

Iz prevelike želje da se Jezda vrati, a novac im ipak ne propadne tako lako, cela Srbija je te nedelje samo o tome pričala: te vraća se, te ne vraća se. Ali ni mi eksperti, više nismo smeli mnogo glasno da likujemo. Kako sad da likujem, otkud znam hoće li Jezda ipak da se vrati, pa da se opet izblamiram, kao kad su mi donosili da vidim pare koje su od Jezde dobili za kamatu! A tada, mora da je bila nedelja, jer je na Studiju B bila emisija „Utisak nedelje”, u gostima kod Olje Bećković pojavio se Dušan Prelević Prele, čuveni srpski rokenrol pevač, da bi i ekspertima i narodu održao lekciju, koju godinama već prepričavam. „Koji je vaš utisak”, pita Olja, a Prele kaže: „Moj utisak je gazda Jezda. Ali nije on samo moj utisak, nego i moj idol”. Ko se ne seća gazda Jezde, neopevane prostačine, verovatno se tome ne bi nasmejao, ali nama je ovaj odgovor obećavao. „Vidite, Olja”, nastavio je tako nekako Prele, „ja sam čovek pijanac, niko i ništa. A opet, ja tom Jezdi, predsedničkom kandidatu, ne bih dozvolio ni zadnju čašu pića da mi plati, koliko god da mi se pije, a da nemam para. A njemu, takvoj nuli, cela Srbija je dala pare na čuvanje. Zato je gazda Jezda moj idol!“, zaključio je Prele. „Ali on je javio da će da se vrati”, kaže Olja, braneći kao i uvek „glas naroda”, no Prele joj ne dozvoljava da nastavi „... ne, neće moj idol da se vrati. Ne bi on bio moj idol, kad bi se vratio”.

A jasam tek tog trenutka bila sasvim, ali baš sasvim sigurna da to što piše u udžbenicima stvarno jeste cela istina i da nema nikakve šanse da se Jezda vrati.

I posle Jezde i Dafine (da ne zaboravimo tu damu, nema smisla) koji su ukrali preko pola milijarde ondašnjih maraka, po svetu je bilo piramida od kojih je jedna (1996. godine) sasvim razbila susednu nam državu Albaniju. Od ukupnog domaćeg proizvoda od oko 4,6 milijardimangupi su kroz piramidu ukrali skoro dve milijardemaraka, a zemlju doveli do građanskog rata i praktičnog rasula.

Ove piramide se zovu po nekom nesrećniku, italijanskom doseljeniku Karlu (Čarlsu) Ponciju koji je ovakvu jednu prevaru izveo u Bostonu, dvadesetih godina prošlog veka, ali je bio uhapšen i kasnije umro u bedi pruživši lekciju svojim sledbenicima da je najvažnije pobeći na vreme.

I to se uglavnom i dešavalo, mislim, svi su listom pobegli na vreme, sve dok pre neki danne otkriše kako se jedan ugledni američki finansijer g. Mejdofsa Treće avenije njujorškog Menhetnakao dete zaigrao u pravljenju piramide i proneverio neverovatnih pedesetak milijardi dolara od svojih uglednih klijenata! A klijenti, da se čovek zgrane! Tu je Mort Cukerman, milijarder i vlasnik „Ju-Es njuza” i „Dejli njuza”, pa Fred Vilpon, vlasnik Njujork metsa koji je u ovaj posao uložio „desetine miliona” što svojih, što klupskih para (u klubu se svi raduju, naravno), a tu su i mnoga druga ugledna imena, firme, banke, da se čovek zgrane. Izgleda da je stvar prestiža bila, ko će pre i ko će više da uloži u ovu piramidu da bi onda svi zajedno pukli, kao da niko od njih nije čuo da nema jako velikih kamata, ako nije jako velika prevara u pitanju.

A to se sve tako lepo vidi iz svakog boljeg udžbenika ekonomije – ili još mnogo bolje – ako umeš da gledaš iz srca, kao Prele.

profesor Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a