Vreme je, vidim, za jednu istinitu priču o caru Dioklecijanu. Te davne 301. godine naše ere, trgovci Starog Rima počeli su da dižu cene. Jesu li to radili zato što je car u zlatnike stavljao previše bakra (inflacija) ili zato što su feničanske marže bile prevelike (monopoli), ostavimo za trenutak po strani. Narod je bio uznemiren, što je za svakog imperatora loš znak. Stoga Dioklecijan izdade proglas: uvodi se smrtna kazna za sve koji prodaju, ali i za sve koji kupuju po cenama koje su više od propisanih. Kako je čovek bio imperator, nije bilo razloga da se sumnja niti u ozbiljnost, a ni u povoljan ishod ovog poteza, kad bolje čovek razmisli.

I šta mislite, šta se tada desilo, jesu li cene ipak pale? Nisu. Trgovci su lepo otišli iz Rima, a kada su zavladale nestašice, imperator im je prećutno dozvolio da se vrate, kao da tog nesrećnog dekreta nikada nije ni bilo. Čovek je shvatio: cene su morale da ostanu – cene, da bi imperator mogao da ostane – imperator, to jest da ne bi sutra ponovo ispao smešan pred svojim narodom.

Sedamnaest vekova kasnije, to jest pre neki dan, ruski predsednik Putin zaputio se u sličnu misiju. Naoružan istom imperatorskom ambicijom da stvar preseče u trenutku, objavio je rat visokim maržama i pohlepnim trgovcima. Prvi „feničanin” koga je uhvatio, izvesni Kovbaladze, podvio je rep i na licu mesta obećao da će marže u njegovom trgovinskom lancu biti spuštene već sutradan. I? Hoće li marže u Rusiji stvarno biti spuštene? Neće, naravno.

Bilo da je u pitanju inflacija ili monopoli, proglasi i pretnje tu ne pomažu. Kako smo videli, ni smrtna kazna ovde ne bi pomogla. Jer ako je problem inflacija, pa zamrznete cene, trgovci će pobeći i zavladaće nestašica. Ako su problem monopoli i prevelike marže, pa njih pokušate da zamrznete (kao što je ovo Putin uradio) trgovci neće čak ni bežati, ali ni cene ni marže neće pasti. U ovom, za trgovce mnogo povoljnijem slučaju, dovoljno će biti da se malo papiri preurede, pa da bude zadovoljan i Putin i trgovci. A narod?

E pa, ni narod ne ostaje kratkih rukava. Oni dobijaju jedan lepi rijaliti šou nakon čega će danima moći da komentarišu kako je njihov vođa javno unizio te zle i pohlepne trgovce. I da se vajkaju kako se, eto, nekada znalo gde je takvima mesto... U tom dertu, zaboraviće oni i cene i marže, koje će, kako rekoh – ostati iste.

I šta onda čovek da radi da bi se marže smanjile? Jedini pravi lek je ovde – konkurencija, jer svaki drugi lek u njenom odsustvu gubi smisao i jednostavno nema dejstvo. Treba, u stvari, primeniti stari pozorišni recept koji kaže: „Najbolji lek protiv čestih bolovanja naše primadone jeste – druga primadona”.

I – odlično. Hajdemo onda nazad u Srbiju, i pogledajmo te dve naše primadone – maloprodaju i banke, i njihove ogromne marže. I odmah će vam tu eksperti pokušati da komplikuju stvar – te nisu to monopoli, nego je u pitanju dominantan položaj, ili su to u stvari oligopoli, ili je u pitanju dosluh... ali ne dajte da vas zbune. Osnovni lek ostaje osnovni lek – ova gospoda su se krunisala, jer u Srbiji nema novih ulazaka. I dok se novi konkurenti ne pojave marže će ostati iste ili će – porasti.

Može li se tu šta učiniti? Može, ali ne sa jednakim uspehom. Kada je reč o domaćim trgovinskim lancima, tu je teško bilo šta uraditi, jer njihov vlasnik finansira sve političke partije, što mu verovatno garantuje da će barem u ovom veku uspeti da sačuva dominantan položaj i da osujeti dolazak bilo kog velikog trgovinskog lanca u Srbiju. Ovde je jedini, ali jedini lek – Evropska unija: takvi lokalni monopoli, kao što je ovaj Deltin, tamo padaju kao snoplje, i zato su tamo marže mnogo manje. Ergo, evroskeptici, razmislite o tome, makar me svi vi sada optužili da želim da trampim nacionalni suverenitet za trideset odsto jeftiniji par kobasica.

I ostaje pitanje – kako je onda moguće da marže u stranim bankama budu tako visoke, kada sigurno nijedna od njih nema dominantan položaj, niti ih štite domaće političke partije? To je, naravno, tačno, ali razmislite – ista vam je stvar i sa taksistima: ni oni nemaju neku političku moć, a drže cene veoma, veoma visoko. I u tome je ponajviše stvar sa ovim maržama i visokim cenama – naše primadone se ne boje novih ulazaka.

A ove putinovsko-šešeljevske metode zaboravite, molim vas.

profesorka Ekonomskog fakulteta, članica CLDS-a