Kakva li panika vlada među zaposlenima u državnoj upravi mogu samo da zamislim. Iz vlade, naime, stižu saopštenja o tome kako će u januaru 2010. godine biti otpušteno deset odsto činovnika, a da bi haos bio još veći ne kažu – od čega je tih deset odsto? Da li je to uža administracija, šira administracija, da li su to javna preduzeća, lokalne zajednice ili šta bi tu već sve moglo da bude, pa ti računaj ako nemaš pametnija posla.

A koliki je stvarno višak zaposlenih, to je u državnoj administraciji nemoguće reći. Evo primera: u Narodnoj banci Srbije, gde je u poslednjih pet godina broj zaposlenih smanjen sa 5.500 na 2.300 obim poslova ostao je isti, a svi poslovi se, kao i pre pet godina, završavaju na vreme! Kako to, pitamo se? Pa lepo, nije to filharmonija, pa da svako ima neki instrument u ruci, a uz to da ih javnost posmatra dok rade, već je sve suprotno od toga: mnoga odeljenja formirana su ko zna kada i ko zna zašto, mnogi poslovi izmišljeni samo da bi se otvorilo radno mesto za nekog važnog rođaka ili prijatelja, hajde da se sada ne pravimo da to, kao, ne znamo.

I još jedan je ovde veliki problem. Kako da verujemo da će država ovoga puta zaista otpustiti svoje zaposlene, kad nam je već četiri puta ove godine zorno pokazala kako nije u stanju da primeni bilo kakvu ozbiljnu meru? Da vas podsetim. Najpre su na sav glas objavili da će uvesti novi porez od šest odsto na bruto zarade od preko 12.000 dinara, da bi se onda, na prvi vrisak sindikata, posuli pepelom i rekli da to nikako neće da rade. Zatim su objavili da će po stopi od 40 odsto oporezovati tržišnu zaradu sopstvenih (dakle, državnih) preduzeća da bi nakon tek nekoliko dana sami tu stopu smanjili na 24 odsto. I da ne zaboravimo najvažnije – još je u aprilu najavljeno da će u narednih devet meseci biti otpušteno 8.000 ljudi u državnoj administraciji, a da se do septembra o tome niti jedna jedina reč nije više rekla, nikakav dokument nije sačinio, nikakva mera nije doneta. A i onaj PDV – obećali smo MMF-u da ćemo ga povećati ako se deficit ne smanji, pa smo onda to obećanje povukli, a umesto toga ponudili misiji ovih osam hiljada glava, sa uputstvom ministrima koje glasi „svaki svoga otpustite neradnika”.

A i ova najava već korodira. Iz same vlade stižu izjave kako naredne godine uopšte u stvari neće otpustiti 8.000 već samo 2.500 činovnika (ministar Marković, „Blic”, 5, septembra). A predsednik sindikata zaposlenih u državnoj administraciji, prosveti i zdravstvu već preti kako će „ako se ovako nastavi (da ih niko ništa ne pita – prim. D. P.), naš odgovor biti takav da ćemo ih naterati da zaposle još radnika, a ne da otpuštaju”. Eto vidiš. I onda iz vlade juče stiže najava o tome kako će u tom procesu otpuštanja „nadređeni koji odluči da otpusti stalno zaposlenog, moći na njegovo mesto da zaposli honorarca za koga smatra da radi bolje” (B92, 22. septembra), tako da se onda, baš kako su sindikati i zapretili, ova epizoda stvarno može završiti tako što će vlada umesto da otpusti 8.000 stalno zaposlenih, u stvari zaposliti isto toliko ili više – honoraraca! Kakva carska samovolja i arbitrarnost! Kao što se sve jače probijaju zvuci internacionale i glas ministra Mrkonjića, koji kaže da niko neće biti otpušten, da će on „lično” glasati protiv toga, jer Srbija ne treba da otpušta nego treba sve ljude da zaposli. To što je ovakva puna zaposlenost vladala jedino u plemenskoj zajednici i u konc-logorima, a da je u svakom drugom društvenom uređenju i te kako bilo nezaposlenosti, to, eto, piše samo u udžbenicima, pa se to znanje slabo i primilo. I onda vi od ministara slušate recepte koji zemlju provereno vode u bedu i diktaturu i ne možete im ništa, a oni vama mogu – sve.

Ali dobro, ostaje sledeće pitanje: kada bi, kao nekim čudom, vlada uspela da primeni ovu zaista tešku meru i da dosledno sprovede onaj svoj prvobitni plan o otpuštanju – da li bi time bio rešen problem smanjenja javne potrošnje za jedan procentni poen? Ne, drugarice i drugovi, problem ne bi bio rešen! Kada bi ih sve otpustili, tek bi trećinu problema rešili, a o druge dve trećine problema za sada niko živ i ne razmišlja (a i zašto bi kad ni iz ovoga ne mogu da se ispetljaju, kad bolje razmislim).

A sada, poštovani čitaoče, ako niste zaposleni u administraciji, zamislite da u stvari jeste i sigurno će i vas onda uhvatiti strah: niti znaš ko će te procenjivati, niti šta ti spremaju, prisećaš se (i proklinješ) sve sukobe koje si imao sa pretpostavljenima... a uskoro, ako te neko upita – gde ćete za Novu godinu, ima samo stomak da ti se okrene.

I kada je već tako, valja očekivati da svaki racionalni činovnik uzme svoju sudbinu u svoje ruke i da pristupi onoj političkoj partiji za koju proceni da mu može sačuvati posao. Ja bih se, recimo, momentalno učlanila ili u DS, ili, kad bolje razmislim, možda ipak u G17 plus: ovi drugi su jači u vladi, a znaće valjda da cene kad im neko priđe u ovom teškom momentu.

Ali koju od ove dve partije izabrati? Ovo za činovnike i neće biti izbor, nego pravi pravcati ruski rulet – jer od dva metka koja imaju, oni, jadnici, ne znaju i ne mogu znati koji je ćorak i od čega će im život zavisiti.

Pa ti vidi što ti je državna politika.

profesorka Ekonomskog fakulteta BU, članica CLDS-a