Liberalni kapitalizam je umro – po trinaesti put. E sad, da ne bi bilo nesporazuma, toliki broj fatalnih ishoda zabeležen je samo od Velike ekonomske krize iz 1929. godine pa do danas. Ovo kažem, jer je pre toga liberalni kapitalizam stradao još nekih petnaestak puta, ali predlažem da taj deo priče preskočimo. Ako je neko u stanju da za osam decenija umre trinaest puta, a da odmah zatim nastavi da raste i da vlada svetom, ovaj uzorak će verovatno biti sasvim dovoljan za donošenje ocena o toj pojavi.

Koliko god da će ova moja izjava levičarima zvučati neubedljivo (možda čak i uvredljivo) moram, ipak, da kažem da ovo nije kraj kapitalizma, već samo još jedna recesija posle koje će uslediti rast. Istu dijagnozu postavili su i najveći zloslutnici među uglednim ekonomistima. Profesor Nurijel Rubini, recimo, koji je svetsku slavu stekao svojim crnim (i uglavnom tačnim) prognozama. On, naime, predviđa da će recesija trajati do kraja ove ili čak do početka sledeće godine te da će nakon toga stvari jedno vreme ići prilično traljavo. Mnogi ugledni svetski bankari, ipak, daju druge najave. Oni ocenjuju da je ovaj privredni ciklus u SAD došao do svoje najniže tačke i da oporavak možemo očekivati znatno ranije, već za koji mesec.

I zaista teško da se može ozbiljno govoriti o propasti kapitalizma. U pitanju je, ipak, samo još jedna recesija, ovoga puta mnogo jača od one prethodne iz 2001. godine, koju tada niko u Srbiji nije ni registrovao. A isto je bilo i u svim prethodnim recesionim epizodama sa ove slike koju vidite uz tekst: svaka recesija završava se oporavkom i rastom, zatim se dostiže vrh ciklusa, pa se opet kreće nadole, dok se ne upadne u novu recesiju. (čitaoci sliku mogu videti na adresi  http://danica.popovic.ekof.bg.ac.yu/123.jpg)

Manje izvežbanom oku čitaoca ovakvo kretanje zaista može delovati kao hod po žici, gde samo čekaš kad će ovaj ekvilibrista i opsenar pasti u provaliju i zauvek u njoj ostati, ali ništa nije dalje od istine. I otkucaji ljudskog srca daće sličan grafikon, pa nijedan iole upućeni komentator, da ne kažem doktor, neće posle svake zabeležene sistole i dijastole proglašavati da je pacijent – umro. U privrednom organizmu, ovi „otkucaji” manje su ravnomerni, a i traju duže: recesije u proseku po osam, a ekspanzije nekih pedesetak meseci. Poslednje dve ekspanzije trajale su duže (prva čitavih sto dvadeset, a druga sedamdeset i tri meseca), tako da je i to možda razlog da su se svi pomalo zaboravili da će se ciklično kretanje, ipak, nastaviti.

I zaista je tako. Ovaj pacijent je živ, a bogami ga ni ove recesije ne lome baš tako lako. Ako pogledate sliku ispod, gde su umesto stopa rasta prikazani dolari po glavi stanovnika, vidimo da je u istom periodu u Americi, o kojoj u stvari i govorim (jer ako propadne Amerika, propao je i liberalni kapitalizam), standard stanovnika za to vreme neprestano rastao, da bi za osamdeset prikazanih godina porastao skoro dvanaest puta: sa četiri na četrdeset i šest hiljada današnjih dolara. Ova tanka linija na donjoj slici pokazuje idealnu putanju rasta po stopi od dva i po odsto godišnje, a ova deblja, crvena linija, pokazuje stvarni zabeleženi rast. Zar vam se ne čini da u proteklih osam decenija kapitalizam, ipak, dokazano kreće prilično blizu putanje održivog rasta?

Naravno, mora se reći da je u kapitalizmu američkog tipa malo šta idilično, da su mnogi tokom ovih trinaest kriza propadali, a da su njihova mesta zauzimali jači, efikasniji i sposobniji. Mnogi tvrde da sav taj razvoj, a naročito ove krize, izaziva, u stvari, pohlepa. Ja bih se tu odmah složila, samo ne znam da li stvarno neko misli da je pametniji kada to kaže. Ne znam koju biste vi reč upotrebili za one partizanske rukovodioce, koji su se nakon oslobođenja naseljavali u (tuđe) kuće na Dedinju. Ako to nije bila pohlepa, ili, ako nije pohlepa nagnala druga Tita da se useli u Beli dvor i počne da spava u kraljevskom krevetu, stvarno onda ne znam šta bi pohlepa uopšte mogla biti. Nije pohlepa, dakle, ta koja od četiri hiljade dolara po stanovniku dovodi zemlju do četrdeset šest hiljada dolara nego liberalni kapitalizam. Ovi naši bili su samo pohlepni.

I zato mislim da je bolje da već jednom shvatimo kako svet funkcioniše, a priče o američkoj krizi kao „majci svih kriza” posle koje svet više nikada neće biti isti ne uzimamo po trinaesti put baš tako ozbiljno, makar samo zato da se ne biste za koji mesec grdno razočarali.

profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu i članica CLDS-a