Либерални капитализам је умро – по тринаести пут. Е сад, да не би било неспоразума, толики број фаталних исхода забележен је само од Велике економске кризе из 1929. године па до данас. Ово кажем, јер је пре тога либерални капитализам страдао још неких петнаестак пута, али предлажем да тај део приче прескочимо. Ако је неко у стању да за осам деценија умре тринаест пута, а да одмах затим настави да расте и да влада светом, овај узорак ће вероватно бити сасвим довољан за доношење оцена о тој појави.

Колико год да ће ова моја изјава левичарима звучати неубедљиво (можда чак и увредљиво) морам, ипак, да кажем да ово није крај капитализма, већ само још једна рецесија после које ће уследити раст. Исту дијагнозу поставили су и највећи злослутници међу угледним економистима. Професор Нуријел Рубини, рецимо, који је светску славу стекао својим црним (и углавном тачним) прогнозама. Он, наиме, предвиђа да ће рецесија трајати до краја ове или чак до почетка следеће године те да ће након тога ствари једно време ићи прилично траљаво. Многи угледни светски банкари, ипак, дају друге најаве. Они оцењују да је овај привредни циклус у САД дошао до своје најниже тачке и да опоравак можемо очекивати знатно раније, већ за који месец.

И заиста тешко да се може озбиљно говорити о пропасти капитализма. У питању је, ипак, само још једна рецесија, овога пута много јача од оне претходне из 2001. године, коју тада нико у Србији није ни регистровао. А исто је било и у свим претходним рецесионим епизодама са ове слике коју видите уз текст: свака рецесија завршава се опоравком и растом, затим се достиже врх циклуса, па се опет креће надоле, док се не упадне у нову рецесију. (читаоци слику могу видети на адреси  http://danica.popovic.ekof.bg.ac.yu/123.jpg)

Мање извежбаном оку читаоца овакво кретање заиста може деловати као ход по жици, где само чекаш кад ће овај еквилибриста и опсенар пасти у провалију и заувек у њој остати, али ништа није даље од истине. И откуцаји људског срца даће сличан графикон, па ниједан иоле упућени коментатор, да не кажем доктор, неће после сваке забележене систоле и дијастоле проглашавати да је пацијент – умро. У привредном организму, ови „откуцаји” мање су равномерни, а и трају дуже: рецесије у просеку по осам, а експанзије неких педесетак месеци. Последње две експанзије трајале су дуже (прва читавих сто двадесет, а друга седамдесет и три месеца), тако да је и то можда разлог да су се сви помало заборавили да ће се циклично кретање, ипак, наставити.

И заиста је тако. Овај пацијент је жив, а богами га ни ове рецесије не ломе баш тако лако. Ако погледате слику испод, где су уместо стопа раста приказани долари по глави становника, видимо да је у истом периоду у Америци, о којој у ствари и говорим (јер ако пропадне Америка, пропао је и либерални капитализам), стандард становника за то време непрестано растао, да би за осамдесет приказаних година порастао скоро дванаест пута: са четири на четрдесет и шест хиљада данашњих долара. Ова танка линија на доњој слици показује идеалну путању раста по стопи од два и по одсто годишње, а ова дебља, црвена линија, показује стварни забележени раст. Зар вам се не чини да у протеклих осам деценија капитализам, ипак, доказано креће прилично близу путање одрживог раста?

Наравно, мора се рећи да је у капитализму америчког типа мало шта идилично, да су многи током ових тринаест криза пропадали, а да су њихова места заузимали јачи, ефикаснији и способнији. Многи тврде да сав тај развој, а нарочито ове кризе, изазива, у ствари, похлепа. Ја бих се ту одмах сложила, само не знам да ли стварно неко мисли да је паметнији када то каже. Не знам коју бисте ви реч употребили за оне партизанске руководиоце, који су се након ослобођења насељавали у (туђе) куће на Дедињу. Ако то није била похлепа, или, ако није похлепа нагнала друга Тита да се усели у Бели двор и почне да спава у краљевском кревету, стварно онда не знам шта би похлепа уопште могла бити. Није похлепа, дакле, та која од четири хиљаде долара по становнику доводи земљу до четрдесет шест хиљада долара него либерални капитализам. Ови наши били су само похлепни.

И зато мислим да је боље да већ једном схватимо како свет функционише, а приче о америчкој кризи као „мајци свих криза” после које свет више никада неће бити исти не узимамо по тринаести пут баш тако озбиљно, макар само зато да се не бисте за који месец грдно разочарали.

професорка Економског факултета у Београду и чланица ЦЛДС-а