У можда најмирнијој расправи о Космету до сада у Скупштини Србије двојица бивших партијских колега посебно су се позивали на Резолуцију 1244.

Томислав Николић, шеф Српске  напредне странке је рекао: „Понављам, 2000. године казнили су власт која се, по њима, није довољно изборила за КиМ, а иако бомбардована и нападнута као недемократска, оставила је грађанима Србије Резолуцију 1244. Од тада до данас је прошло десет година, демократска власт, сарадник целог света, губи Резолуцију 1244 зато што је МСП рекао да ова одлука о проглашењу независности није супротстављена Резолуцији 1244”.

Драган Тодоровић, први радикал у одсуству Војислава Шешеља је поручивао: „Ми треба да радимо у складу са Уставом, са нашим законом и Резолуцијом 1244.

Оно што нам остаје то је да резолуцијом, коју намеравате да упутите ГС УН, тражите поштовање Резолуције 1244 и то таксативно и све оно на шта су се обавезале УН”.

У свим разговорима о Космету српска страна је кључно упориште за очување територијалног интегритета и суверенитета налазила управо у Резолуцији 1244 зато што у њој управо пише да је Космет интегрални део Србије и она има суверености над Косметом. Није Србија била једина у позивању на овај документ Уједињених нација.

Проблем је, међутим, што се у Резолуцији 1244 налазе и делови који свакако не одговарају српској страни.

На почетку пише да Савет безбедности доноси овај акт „подсећајући на саопштење генералног секретара УН од 9. априла 1999. у коме се изражава забринутост због хуманитарне трагедије која се одвија на Косову” и да је доносилац резолуција „одлучан да разреши озбиљну хуманитарну ситуацију на Косову, у Савезној Републици Југославији, и осигура безбедан и слободан повратак свих избеглица и расељених лица њиховим домовима” и да осуђује „све акте насиља против становника Косова као и терористичке акте било које стране”. Савет безбедности дакле не крије да под хуманитарном трагедијом пре свега подразумева исељавање Албанаца са Космета. Ма шта да је мислила о исељавању Албанаца (беже од НАТО бомби, изрежирано за камере Си-Ен-Ена...) власт Слободана Милошевића је потписала и стала иза овог става Савета безбедности о хуманитарној катастрофи на Космету.

Тај документ изгледа како је написан и у њега је немогуће унети, на пример, сведочења која су се чула у Хашком суду. Као што је било сведочење Џона Кросланда бившег британског војног аташеа у Београду у Хашком суду фебруара 2007. године: „(Председник САД) Бил Клинтон, (државни секретар) Мадлен Олбрајт и (главни преговарач за Косово) Ричард Холбрук донели су одлуку да мора доћи до промене режима у Србији и ОВК је била средство да се то оствари. Од тог
тренутка, без обзира на резерве према ОВК које смо могли имати ја и други, то више није било битно. Став који је међународна заједница заузела у Рамбујеу 1999. био је у складу с таквом политиком”. О злочинима ОВК Кросланд је рекао: „Мислим да је донета свесна одлука да се подржи ОВК. Можда због тога нисам упознат да је било ко из међународне заједнице постављао тешка питања Рамушу (Харадинају) у вези с телима пронађеним у каналима који су водили до Радоњичког језера. Ја то никада нисам учинио, иако сам се с њим нашао у неколико наврата”... и иако је, како је признао, браћу Харадинај сматрао криминалцима. Та љубав према ОВК није напуштала западне дипломате па Карла дел Понте, тужитељка Хашког трибунала пише у својој књизи: „Изгледало је да се Јенсен-Петерсен више противи подизању оптужнице од самог Харадинаја. Јенсен-Петерсен имао је пријатељске односе с Харадинајом и то није крио у саопштењу које је издао одмах по објављивању оптужнице”.

Злочина ОВК нема у Резолуцији 1244 зато што је по сведочењу једног од бивших међународних представника Ослободилачке војске Косова (ОВК) Бардуља Махмутија у Би-Би-Сијевој серији „Пад Милошевића”, Ричард Холбрук обећао Албанцима са Косова независну државу за три до пет година ако следе оно што Америка и Запад траже од њих.

У резолуцији и два њена анекса територијални интегритет и суверенитет Србије (односно Савезне Републике Југославије) помињу се три пута, али се она у решавању статуса Космета чак пет пута позива на споразуме из Рамбујеа (С/1999/648) и то узимајући их у потпуности. Око тих споразума била је читава драма. Норвешки дипломата Кнут Волебек – који је са властима у Београду о Косову преговарао као председавајући ОЕБС-а – посведочио је да се у фебруару
1999. противио прекиду преговора у Рамбујеу у тренутку када је српска
страна прихватила, а албанска одбацила политички споразум о Косову.
„Погрешно је тврдити да Срби нису прихватили извесно политичко решење у Рамбујеу. Они су прво прихватили политички део споразума, Албанци су то одбили, а онда су председавајући дали две недеље паузе, што је било противно логици...”, рекао је Волебек пред Хашким судом. Када га је судија Бономи упитао да ли је тачно да су Американци, после паузе, у последњем тренутку у нацрт споразума убацили за српску страну неприхватљив анекс о снагама НАТО-а на Косову и да је то довело до бомбардовања СРЈ, Волебек је узвратио: „О томе морате питати Американце”. По сведочењу Обрада Кесића, један Американац, и то Бил Клинтон је рекао неколико година касније да би на месту Срба урадио исто, одбио би да потпише споразум из Рамбујеа.

Али оно што Срби нису потписали пре бомбардовања потписали су после агресије НАТО-а, пристајући да у одређивању будућности Космета полазиште буде споразум из Рамбујеа. Николић и Тодоровић свакако да нису заборавили шта пише у том документу, а већина српске јавности свакако јесте.

У споразуму пише да ће Косово имати председника, скупштину, сопствене судове... Федералне (СРЈ) и републичке (Србија) снаге напустиће Косово, осим оних које су неопходне за минимално присуство у заштити границе. Косово ће имати устав, сопствени врховни суд, уставни суд, друге судове и тужиоце и имаће овлашћења да доноси законе који неће бити подложни ревизији Србије или СР Југославије, укључујући право на убирање пореза, на установљење програма за економски, научни, технолошки, регионални и социјални развој, као и овлашћења да успостављају међународне односе у оквиру својих надлежности на исти начин као република и сва овлашћења локалних власти. „Стране” ће позвати НАТО да успостави војне снаге (КФОР), које ће бити овлашћене да употребе неопходну силу да би обезбедиле поштовање договора, да штити међународне агенције ангажоване на имплементацији и да обезбеде сигурност свакога на Косову.

И то није све. У тексту пише и следеће: „Међународни састанак ће бити организован после три године, како би се одредио механизам за коначно решење за Косово. Воља народа ће бити важан фактор на том међународном састанку. Да не буде забуне, реч је о вољи људи који живе на Космету. А каква је та воља одлично су знали сви политичари у Србији 1999. године када је потписивана Резолуција 1244.

Знали су, наравно, и Тодоровић и Николић за све то што пише у Резолуцији 1244. Међутим, пропустили су да саопште два-три важна детаља. Први је да су јуна 1999. године били потпредседник владе Србије (Николић), односно министар за саобраћај и везе (Тодоровић). Други је да су у Скупштини Србије били против плана Ахтисари-Черномирдин, који је био основа за Резолуцију 1244 (136 гласова „за”, 74 „против”). Трећи је да су у знак протеста, заједно са својим тадашњим шефом Војиславом Шешељем, поднели оставке у Влади Србије. Четврти је да се до Резолуције 1244 дошло не због Српске радикалне стране, у којој су били Николић и Тодоровић, него пре свега због социјалиста, ЈУЛ-а, Нове демократије и Српског покрета обнове... који су гласали за план Черномирдин–Ахтисари.

Дакле, да је било по Николићу и Тодоровићу Србија не би имала Резолуцију 1244.