Кад ухватимо Бојана Кришта, изгласамо буџет, видимо леђа светској економској кризи, Томислав Николић, судећи барем по јучерашњем тексту Александра Вучића у „Политици”, постане премијер и кад прођу друге непоменуте па и оне у овом тренутку сасвим непојамне ствари, о нама ће, у будућности да се суди по дубљим траговима, оним које једно друштво оставља у култури по којој се нације и цивилизације препознају на дужи рок него што је трајање било чијег мандата.

Зуби транзиције заривају се и у иконе културне мапе Србије, најпре у оне које звече вредношћу некретнина. Најсвежији пример јесу одрпане шпер плоче, до пола заштићене зеленим најлонским пресвлакама, којима је покривен излог дојучерашње „Нолитове” књижаре на углу централних београдских улица Краља Милана и Ресавске, а кад се та бедна пресвлака скине синуће још један бутик с робном марком „Макс Мара”.

Руку на срце, пропаст те књижаре била је видљива и пре него што је облепљена шпер-плочом. Излог из Ресавске био је накрцан јефтином бижутеријском робом, кичерским рамовима за слике и још горим сликама за скоројевићке салоне, имитацијама стилских сатова, па и ситнијег намештаја, артиклима којима се ваљда посустала „Нолитова” индустрија књига вадила из финансијске буле.

Пропаст великих државних и/или друштвених предузећа из сфере културе није нешто за чим бих, унапред, жалио. Плаћају данак гломазности, неефикасности и лошој политици, а понеке се, богами, и данас понашају као „свете краве” тврдећи да због славне прошлости нико не сме да се пита о њиховој будућности.

Културна јавност у случају издавачког предузећа „Просвета” превентивно делује и упозорава након објављивања јавног тендера за продају овог славног издавача и књижара, наследника Геце Кона, мада нису били у крвном сродству, да ствар не би смела прећи у руке мешетара који би затро траг „Просветином” делу и значењу у српској култури.

То је рефлекс оног страха који се појавио када се, пре пар година, пронео глас да се на тендер за продају „Нолита” пријавио и ланац месарских радњи, који би са издаваштвом могао да има тек толико везе што у папир пакује триста грама млевеног јунећег меса.

Слаба је утеха што се након истека рока у коме се не може мењати својство купљене робе, уместо месаре појавио бутик Макс Маре. Страхови дакле нису безразложни, па ни у случају „Просвете”, мада су услови за откуп тендерске документације довољно заоштрени па се као купац, барем формално, не може појавити неко без дугогодишњег издавачког искуства и некаквог макар квантитативног удела у издавачкој продукцији.

Прошлонедељни извештај о приватизацији установа културе гласи: продат је „Дунав филм”, један од најстаријих домаћих произвођача филмова, објављен је тендер за продају „Просвете”, у новосадској „Арени” одржана је последња филмска пројекција, издавачка предузећа „Рад” и „Филип Вишњић” сурфују у неизвесност на таласу актуелне приватизације.

Грађани Крагујевца дуготрајним уличним протестима одбранили су постојање књижаре „Светлост”, а видимо и да у случају „Просвете” расте самосвест грађана о потреби да се уведе неки ред и чвршћа правила игре у пословима дугорочним са становишта одбране културног идентитета.

Недавно је режисер Горан Марковић објашњавао да се прихватио саветничког места у Министарству за културу не би ли спасао од зарастања у коров и претварања у складишни простор, с покојом кафаном између та два ништа, кошутњачког студија „Авала” озбиљног погона филмске индустрије.

Хоће уметници понекад да прихвате донкихотовску улогу, а и Марковић је свестан да је ветрењача против које се бори већ никла на сасвим другом крају Београда с јасним бизнис планом да нема – конкуренцију.

Али, сваки такав покушај морао би бити подржан макар у оним границама до којих допире све слабашнији глас културне јавности. Стварање новог по кроју транзиционог капитализма морало би, макар делом, да унапређује постојеће институционалне вредности у култури, а да се и Министарство културе прогласи ресорним партнером у процесима приватизације предузећа из ове области.

На том трагу чини ми се значајном изјава, објављена у новом броју „Времена” Милене Драгићевић–Шешић, професора Факултета драмских уметности у Београду: „Бизнису је значајно да се књига (предмет, роба) прода, а менаџменту у култури да се та књига прочита”.

главни уредник недељника „Време”