Драгољуб Жарковић
ЧИТАТЕ ЛИ МАКС МАРУ
Стварање новог по кроју транзиционог капитализма морало би, макар делом, да унапређује постојеће институционалне вредности у култури, а да се и Министарство културе прогласи ресорним партнером у процесима приватизације предузећа из ове области
Кад ухватимо Бојана Кришта, изгласамо буџет, видимо леђа светској економској кризи, Томислав Николић, судећи барем по јучерашњем тексту Александра Вучића у „Политици”, постане премијер и кад прођу друге непоменуте па и оне у овом тренутку сасвим непојамне ствари, о нама ће, у будућности да се суди по дубљим траговима, оним које једно друштво оставља у култури по којој се нације и цивилизације препознају на дужи рок него што је трајање било чијег мандата.
Зуби транзиције заривају се и у иконе културне мапе Србије, најпре у оне које звече вредношћу некретнина. Најсвежији пример јесу одрпане шпер плоче, до пола заштићене зеленим најлонским пресвлакама, којима је покривен излог дојучерашње „Нолитове” књижаре на углу централних београдских улица Краља Милана и Ресавске, а кад се та бедна пресвлака скине синуће још један бутик с робном марком „Макс Мара”.
Руку на срце, пропаст те књижаре била је видљива и пре него што је облепљена шпер-плочом. Излог из Ресавске био је накрцан јефтином бижутеријском робом, кичерским рамовима за слике и још горим сликама за скоројевићке салоне, имитацијама стилских сатова, па и ситнијег намештаја, артиклима којима се ваљда посустала „Нолитова” индустрија књига вадила из финансијске буле.
Пропаст великих државних и/или друштвених предузећа из сфере културе није нешто за чим бих, унапред, жалио. Плаћају данак гломазности, неефикасности и лошој политици, а понеке се, богами, и данас понашају као „свете краве” тврдећи да због славне прошлости нико не сме да се пита о њиховој будућности.
Културна јавност у случају издавачког предузећа „Просвета” превентивно делује и упозорава након објављивања јавног тендера за продају овог славног издавача и књижара, наследника Геце Кона, мада нису били у крвном сродству, да ствар не би смела прећи у руке мешетара који би затро траг „Просветином” делу и значењу у српској култури.
То је рефлекс оног страха који се појавио када се, пре пар година, пронео глас да се на тендер за продају „Нолита” пријавио и ланац месарских радњи, који би са издаваштвом могао да има тек толико везе што у папир пакује триста грама млевеног јунећег меса.
Слаба је утеха што се након истека рока у коме се не може мењати својство купљене робе, уместо месаре појавио бутик Макс Маре. Страхови дакле нису безразложни, па ни у случају „Просвете”, мада су услови за откуп тендерске документације довољно заоштрени па се као купац, барем формално, не може појавити неко без дугогодишњег издавачког искуства и некаквог макар квантитативног удела у издавачкој продукцији.
Прошлонедељни извештај о приватизацији установа културе гласи: продат је „Дунав филм”, један од најстаријих домаћих произвођача филмова, објављен је тендер за продају „Просвете”, у новосадској „Арени” одржана је последња филмска пројекција, издавачка предузећа „Рад” и „Филип Вишњић” сурфују у неизвесност на таласу актуелне приватизације.
Грађани Крагујевца дуготрајним уличним протестима одбранили су постојање књижаре „Светлост”, а видимо и да у случају „Просвете” расте самосвест грађана о потреби да се уведе неки ред и чвршћа правила игре у пословима дугорочним са становишта одбране културног идентитета.
Недавно је режисер Горан Марковић објашњавао да се прихватио саветничког места у Министарству за културу не би ли спасао од зарастања у коров и претварања у складишни простор, с покојом кафаном између та два ништа, кошутњачког студија „Авала” озбиљног погона филмске индустрије.
Хоће уметници понекад да прихвате донкихотовску улогу, а и Марковић је свестан да је ветрењача против које се бори већ никла на сасвим другом крају Београда с јасним бизнис планом да нема – конкуренцију.
Али, сваки такав покушај морао би бити подржан макар у оним границама до којих допире све слабашнији глас културне јавности. Стварање новог по кроју транзиционог капитализма морало би, макар делом, да унапређује постојеће институционалне вредности у култури, а да се и Министарство културе прогласи ресорним партнером у процесима приватизације предузећа из ове области.
На том трагу чини ми се значајном изјава, објављена у новом броју „Времена” Милене Драгићевић–Шешић, професора Факултета драмских уметности у Београду: „Бизнису је значајно да се књига (предмет, роба) прода, а менаџменту у култури да се та књига прочита”.
главни уредник недељника „Време”
Последњи коментари
Odličan tekst g. Žarkovića, kao i uvek pogađa u suštinu problema. Potpuno se slažem sa g. Kovianom koji je opisao funkcionisanje knjižara u inostranstvu - one su zaista
hramovi pisane reči, biblioteke, knjižare i utočišta istovremeno. Odlikuje ih prijatna atmosfera i izuzetno uslužan odnos prema kupcu. Kod nas su takve knjižare retkost - neku sličnu atmosferu samo delom imaju IPS Mamut, Plato, Stubovi kulture, ali oni se bar trude. Kupac s pravom traži i očekuje najbolje. Oni koji imaju paučinu po izlozima, neljubazno i neuko osoblje i osrednju ponudu, sigurno neće opstati. Oni koji se uključe u tržišnu utakmicu, sigurno će opstati.
Takođe su i građani su važni. Kragujevčani su odličan primer kako su građanskom samosvešću i inicijativom uspeli da prodrmaju javno mnjenje i ukažu na problem u svom gradu. Pitam se da li će Beograđani učiniti isto povodom Gece Kona koji je najstarija knjižara u Srbiji?
Najveći problem je država koja nema jasnu definisanu kulturnu politiku već je menja kako koji ministar zasedne u fotelju. Da li je na primer tom izdavačkom preduzeću koje je ponovo otvorilo Svetlost, država obezbedila neku pomoć ili dala nekakve olakšice? Po svoj prilici, nije.
Da li su knjižarima i izdavačima manji porezi i doprinosi u odnosu na ove što prodaju krpice? Nisu.
Problem je što se u Srbiji sve svodi na dobru volju pojedinaca i grupa građana, nadležna ministarstva uglavnom mudro ćute i čekaju da se situacija reši sama od sebe, a posle lamentiraju što su surovi kapitalisti odlučili da u nekadašnjim knjižarama prodaju robu na kojoj će zaraditi i platiti porez istoj toj državi. Jasno vam je ko tu uvek dobija. Mi, obični građani, sigurno ne.
Zaista treba re-definisati pojam 'kultura' . Nova definicija ne bi ,ni u kom slucaju, trebalo da se zasniva na 'standardima kulture' , postavljenim na kriterijumima Barnes & Noble-a . Nikako u istom kontekstu sa pojmom 'starbucks coffee' (ne)kulture. Onima kojima je Barnes & Noble 'zvezda vodilja' prosvetiteljstva , ne bi trebalo da u ime B&N klijentele sacinjene vecinom od skorojevica , koji idu na kafu a ne 'na citanje' ili u kupovinu knjiga. Meni je zao sto su takve prodavnice ne 'progutale' , jer bi to bili zalogaji kulture, vec sto su male knjizare nosioci vece kulture nestale iz nasih ulica i zivota. Kakav Erazmo ,kakav Kant , Harry Potter ce ....... ovaj svet !
@G..: Prema vasem nerazumljivom tekstu razabrao sam da se zalazete za "redefinisanje pojma kulture, ali ne na 'standardima' zasnovanim na 'kriterijumima B&N-a', pogotovo ne na 'nekulturnim standardima' Starbucks Coffee-a", jer tamo navodno svracaju skorojevici da bi popili kafu a ne da bi kupili knjigu. Vi ste nejasni, neodredjeni a izgleda i isuvise "uslovni", a nijedno od nabrojanih ne moze da karaterise bilo kakvu kulturu, osim mozda "kulturu". Smatram da je pojam kulture sasvim jasan svakome ko poseduje makar i osnovni sistem vrednovanja/selekcije POZITIVNOG od NEGATIVNOG, i da takvim ljudima i ne treba nikakva redefinicija. Oni mogu, eventualno, redefinisati svoja stanovista u pogledu necega sto je ranije "smatrano nekulturom" (recimo, pop-kulturom, sub-kulturom i sl.), a danas, moguce, spada u "kulturu" - sto je apsolutno licni izbor! Recimo, neko STRIP smatra kulturom, neko ne. Besmisleno je redefinisanjem pojma kulture terati vas i mene da bezuslovno prihvatimo "redefinisanu definiciju" kao jedino validnu. Milena Dragicevic-Sesic (u Zarkovicevom tekstu) sasvim lepo definise poslove u kulturi, bilo Srpskoj ili Americkoj: biznisu je vazno da knjigu (robu) proda, a menadzmentu u kulturi da se ta knjiga procita! Ja sam naveo primer B&N-a kao knjizare, dakle, trgovine, a ne "menadzmenta u kulturi", i ono sto sam naveo moze samo da spada u opis poslovne politike trgovacke kuce, a koliko znam, ni ta "poslovna inovacija" nije Americki izum, nego je i to stiglo iz Stare Evrope. Tamo, u to vreme Starbaks Kafei nisu postojali; danas - ne znam, a nije mi ni jasno kakve veze imaju njihovi standardi sa bilo kojom knjizarom. Sa 'skorojevicima' ste me slatko nasmejali; to su valjda oni koji su uvek (ne)svesni da ono sto rade NIJE LEPO ali je KORISNO! Natovarili ste mi na savest jednu nepotrebnu moralnu dilemu: od sada cu (pa sve dok vremenom ne zaboravim) kadgod ulazim u knjizaru sam sebe pitati ulazim li kao skorijevic ili persona visokih moralnih
