Dušan Bajatović, novopostavljeni direktor „Srbijagasa” izgledao je, kako da kažem... kao svi mi koje nevolja natera da idemo negde da tražimo zajam, a budemo odbijeni. U trenutku pogružene iskrenosti, posle neuspelog puta u Mađarsku, dao je izjavu koju bih donekle odmah potpisao.

Rekao je, naime, da nam ne mogu uvek drugi biti krivi i da treba da se upitamo zašto posle slične krize s gasom iz 2006. godine nismo prionuli da dovršimo prirodno skladište gasa u Banatskom Dvoru.

Nismo, kao što u poslednjih dvadeset godina ništa nismo napravili, osim par ratova i miliona izbeglica i raseljenih lica. To skladište gradi se koliko i autoput, brze pruge, metro, a i na njemu su razne političke garniture sticale političke, izborne poene, svaki čas pobijajući neke temelje i zamahujući „prvim lopatama”, za radove koji nikad nisu okončani.

Ovakva skladišta ne grade se, uostalom, za krizne situacije, mada u krizama dobro dođu, već zbog boljitka narodne ekonomije. U njima se gas skladišti leti kada je jevtiniji i kad nije pritisak na rokove isporuke. Dakle, da neko u ovoj državi misli o održivosti države, njenom suverenitetu i napretku dovršio bi to skladište ne zbog pretpostavke da se Rusi i Ukrajinci mogu posvađati, već najpre zato što bi to za privredu i građane bilo korisno.

Nije, sa te tačke gledišta, ključna bila 2006. godina kada je ekonomski i geostrateški politički sukob Rusije i Ukrajine odigravan po istom scenariju kao ovih dana,već je ključno decenijsko zaostajanje Srbije u bilo kom dalekovidijem infrastrukturnom projektu. U tih dvadeset godina, uostalom, nijedan energetski objekat u Srbiji nije pušten u pogon i u toj oblasti, kao i u mnogim drugima, Srbija se nalazi gotovo u kolonijalnom položaju u odnosu na one koji su bili pametniji od nas.

Decenijsko zaostajanje Srbije svaki čas, u drugim pojavnim oblicima, izbija na videlo. Leti nas ubi suša, zimi nas ubi zima...nema u svetu veće sirotinje koju je bog kaznio s četiri godišnja doba.

U nas se politika vodi od rata do rata, od krize do krize, od izbora do izbora, a nade se polažu u mogućnost da nas neko kupi sve đuture i da nam napravi ono što nismo uspeli sami. Skladište „Banatski Dvor” prodajemo Rusima kao jednu veliku rupu, pa se posle čudimo što je bila niska cena ugovora s „Gaspromom”. Koncesionaru za autoput umalo nismo dali ključeve države u ruke, a ipak se u poslu omanulo, oko železnice namigujemo Nemcima, u poslu s metroom računamo na Ruse...vrtimo se u beskonačnom krugu relativno jasnog inventara šta nam je sve potrebno i nemoći da bilo šta od toga ostvarimo.

Ne bih rekao da postoji bilo kakva strategija razvoja Srbije i sposobnost da se predvidi održiv razvoj. Srbija liči na brod kome su jedra pocepana, vesla napukla, trup propušta vodu, a održava se na površini tako što se teret baca preko ograde broda.

Između proslave Nove godine i Božića pojavila se i brzo nestala vest, zaglušena govorima i poslanicama, da je iz budžeta Nacionalnog investicionog plana podosta para otišlo na polaganje asfalta po seoskim džadama u svrhu izborne pobede. Nije li to jasan signal da se ovde uvrežilo političko životarenje od danas do sutra?

Šta su srpski prioriteti? Ko se o tome stara i ko će polagati račun? Ako smo s ovom vladom utvrdili da je to famozni Koridor 10, a s prošlom da je to autoput do Požege, da li to znači da će neka treća vlada da izmisli nešto treće, četvrta četvrto i tako se vrteti u krugu nedovršenih projekata i ideja.

Ako se igde oseća nedostatak jedinstvene političke volje i nacionalne snage onda je to na polju strateškog planiranja razvoja Srbije.

Svetska kriza razlog je više da je jedanput osmislimo. Drugi je način da sve što je preostalo damo nekom uz simboličku nadoknadu pa nek vidi šta će s nama, a preostaće nas toliko da svi stanemo u podzemlje „Banatskog Dvora”.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”