Душан Бајатовић, новопостављени директор „Србијагаса” изгледао је, како да кажем... као сви ми које невоља натера да идемо негде да тражимо зајам, а будемо одбијени. У тренутку погружене искрености, после неуспелог пута у Мађарску, дао је изјаву коју бих донекле одмах потписао.

Рекао је, наиме, да нам не могу увек други бити криви и да треба да се упитамо зашто после сличне кризе с гасом из 2006. године нисмо прионули да довршимо природно складиште гаса у Банатском Двору.

Нисмо, као што у последњих двадесет година ништа нисмо направили, осим пар ратова и милиона избеглица и расељених лица. То складиште гради се колико и аутопут, брзе пруге, метро, а и на њему су разне политичке гарнитуре стицале политичке, изборне поене, сваки час побијајући неке темеље и замахујући „првим лопатама”, за радове који никад нису окончани.

Оваква складишта не граде се, уосталом, за кризне ситуације, мада у кризама добро дођу, већ због бољитка народне економије. У њима се гас складишти лети када је јевтинији и кад није притисак на рокове испоруке. Дакле, да неко у овој држави мисли о одрживости државе, њеном суверенитету и напретку довршио би то складиште не због претпоставке да се Руси и Украјинци могу посвађати, већ најпре зато што би то за привреду и грађане било корисно.

Није, са те тачке гледишта, кључна била 2006. година када је економски и геостратешки политички сукоб Русије и Украјине одиграван по истом сценарију као ових дана,већ је кључно деценијско заостајање Србије у било ком далековидијем инфраструктурном пројекту. У тих двадесет година, уосталом, ниједан енергетски објекат у Србији није пуштен у погон и у тој области, као и у многим другима, Србија се налази готово у колонијалном положају у односу на оне који су били паметнији од нас.

Деценијско заостајање Србије сваки час, у другим појавним облицима, избија на видело. Лети нас уби суша, зими нас уби зима...нема у свету веће сиротиње коју је бог казнио с четири годишња доба.

У нас се политика води од рата до рата, од кризе до кризе, од избора до избора, а наде се полажу у могућност да нас неко купи све ђутуре и да нам направи оно што нисмо успели сами. Складиште „Банатски Двор” продајемо Русима као једну велику рупу, па се после чудимо што је била ниска цена уговора с „Гаспромом”. Концесионару за аутопут умало нисмо дали кључеве државе у руке, а ипак се у послу омануло, око железнице намигујемо Немцима, у послу с метроом рачунамо на Русе...вртимо се у бесконачном кругу релативно јасног инвентара шта нам је све потребно и немоћи да било шта од тога остваримо.

Не бих рекао да постоји било каква стратегија развоја Србије и способност да се предвиди одржив развој. Србија личи на брод коме су једра поцепана, весла напукла, труп пропушта воду, а одржава се на површини тако што се терет баца преко ограде брода.

Између прославе Нове године и Божића појавила се и брзо нестала вест, заглушена говорима и посланицама, да је из буџета Националног инвестиционог плана подоста пара отишло на полагање асфалта по сеоским џадама у сврху изборне победе. Није ли то јасан сигнал да се овде уврежило политичко животарење од данас до сутра?

Шта су српски приоритети? Ко се о томе стара и ко ће полагати рачун? Ако смо с овом владом утврдили да је то фамозни Коридор 10, а с прошлом да је то аутопут до Пожеге, да ли то значи да ће нека трећа влада да измисли нешто треће, четврта четврто и тако се вртети у кругу недовршених пројеката и идеја.

Ако се игде осећа недостатак јединствене политичке воље и националне снаге онда је то на пољу стратешког планирања развоја Србије.

Светска криза разлог је више да је једанпут осмислимо. Други је начин да све што је преостало дамо неком уз симболичку надокнаду па нек види шта ће с нама, а преостаће нас толико да сви станемо у подземље „Банатског Двора”.

Главни уредник недељника „Време”