У среду сам, договарајући се о семинарском раду, питао студенте о томе каква је јавномњењска перцепција директора јавних предузећа у Србији, а ови повикаше готово углас: „Лопови!”. Нема доказа да је Бојан Кришто, распет на крст срама, било шта украо из јавног предузећа Аеродром „Никола Тесла”. Исплате високих стимулација покривене су правилником, али, рекао бих, заснована је унисона политичка воља да се овом јагњету пусти крв како би стадо било поштеђено.

У тако осетљивим темама, када је реч о за српске прилике великим парама, није захвално бити ђаволов адвокат, јер народ је осетљив на паре, поготово туђе. Отуда прво морам рећи да немам неки интерес да заступам Кришта, бившег директора Лутрије Србије и сада већ бившег директора аеродрома. Аеродром користим као и други путници, не играм Лото, Бинго и не гребем срећке, или како се то већ зове. Човека сам срео три пута у животу и мој утисак је да он верује да је за све што је урадио заслужио орден, а не срамно разрешење.

Он је онај пример јапи менаџера – иако млад има подочњаке човека који ради 14 сати дневно –верује да је сваки динар зарадио зато што је успешан.

Растурен лутријски систем успео је да обједини. Ушао је у тај посао када су постојала најмање три парадржавна лутријска предузећа, а тим послом бавили су се и фудбалски клубови Партизани Црвена звезда, друге и да не помињем. Приход од игара на срећу знатно је увећан, од чега је корист имала држава. У тексту оставке Кришто тврди, а нико не демантује, да је аеродром остварио четири пута већу добит од очекиване.

Продукт је новог доба, далек му је модел српског задругарства чак и онај из традиционалних приповедака, верује да се свет врти око пара и да није срамота пуно зарадити.

Он је страдао на раскрсници на којој се укрштају два главна српска транзициона пута. Један којим јуре добитници и други којим таљигају транзициони губитници. Није прилагодио брзину. Индиције говоре да су га тамо где треба пријавиле жртве рационализације пословања аеродрома.

Показао је мањак политикантске вештине, за разлику од ових што су га сада пустили низ воду. И ту је крај приче о Бојану Кришту.

Та прича не мора да има тужан крај, ако послужи нечем универзалнијем и вреднијем од пребирања по Криштовој платној коверти. Прво је питање да ли држави као власнику, а нама као пореским обвезницима, па тако и власницима државе, одговара да државном имовином управља неко ко зна посао и тражи паре за своје знање и успех или је пожељан модел управљача који своју зараду не повезује са профитом већ рецимо за четири просечне српске плате. Замислимо сада да је Борис Тадић власник аеродрома. Њега помињем, јер је у јавности створен утисак да је Кришто пао након његовог мига. Да ли би га, као власник, смењивао ако је тачно да је добит повећао четири пута и да ли би му исплатио бонус?

Неспремност било кога да брани Кришта говори о томе да је онима који су власници државе свеједно како се управља јавним добрима и да се пажња јавности усмерава ка оним контролним механизмима који треба да спрече неког да се обогати, а не да се унапреди пословање јавних предузећа.

Усудио бих се чак да кажем да овај случај показује да је на делу нека врста прећутне завере уједињених српских партиократија које паразитирају на јавном добру и деле добит далеко од очију јавности услед одсуства било каквих критеријума за проверу ефикасности пословања јавних предузећа. Не бих смарао читаоца инвентарисањем оног што се ових дана често помиње, од слабог буџетског надзора, тек формално успостављене ревизорске службе, до општих места као што су транспарентност и слично, те све присутне демагогије на основу које се, мимо политикантства, из потпуно нејасних разлога – плате чланова управних одбора повезују са оним што народ може да прогута као туђу плату, а не са доприносом тих истих људи у унапређивању општег добра.

Сви Кришти овог друштва, осим кад су баш крали, пали су не на жељи да се нешто промени, већ сасвим обрнуто, из жеље да њима остане све исто а нама да буде још горе.

Главни уредник недељника „Време”