Кад сам у неким годинама почео да сумњам у званичне верзије стварности, питао сам бабу да ми каже, али поштено, како се живело пре рата, а она је рекла: „Радници добро, а сиротиња тешко!”. Пропитивали смо се о животу пре Другог светског рата, а ових дана, у јеку глобалне забринутости због глобалне кризе, сетио сам се бабине опаске, јер иначе овде деценијски танка граница између радника и сиротиње прети сасвим да се истопи, али је мало оних који су спремни то да кажу.

Рецимо чак да су економски и финансијски аспекти кризе, како-тако, у овом друштву и јавном говору расветљени, рекао бих с половичним учинком, још нема адекватног јавног говора о социјалним и политичким аспектима кризе који могу сломити институционалну организацију друштва, чак и оног које је мање ровито и рањиво него што је наше друштво, растргнуто вишедеценијском кризом.

Јавни говор делатне политичке елите, оне којој је запао комад власти у лоше време, личи на покушај да се висока температура обори облогом од винског сирћета на ногама пацијента, док они који из опозиционих клупа гледају ово надрилекарство власти показују сличан мањак идеја и сиров напор да уздрмају власт по сваку цену или боље рећи не питајући за цену.

Грађани немају јасну слику о томе шта влада може да уради. Не зна се ко је „спикер” за кризну ситуацију или ће и то да се препусти Борису Тадићу који не одбија да све већу количину врућег кромпира претура по сопственим шакама.

У овом тренутку, ако није већ пре најмање два месеца то учинила, влада мора да успостави јасну комуникацију с најширом јавношћу и да је мобилише око неког пакета мера које треба предузети. Претпостављам да је тај пакет већ увезан и да је сазрела политичка воља да се одустане од нереалног.

У јулу, када су цветале руже, приступни експозе кабинета Мирка Цветковића врвео је од почетног коалиционог оптимизма. Просечне стопе раста, у четворогодишњем периоду, биле су седам одсто, а планирало се да се пуном мандату тек успостављене владе креира више од 200.000 нових радних места. Децембарска буџетска пројекција била јепримеренија ситуацији, али је и даље преоптимистичка. Стопа раста од 3,5 одсто већ у јануару изгледа нереално. Мастило на потпису испод буџета није се ни осушило, а у оптицај је ушла реч рецесија с чим је повезано песимистичко предвиђање да би ове године без посла могло да остане око 150.000 запослених радника који би се придружили сиротињском друштвеном корпусу.

Ако се та прогноза оствари то ће битно променити социјалну и политичку слику Србије. Најбаналнија од свих опаски је она да то отвара пролаз сваком облику радикализма. Од оног који ће се залагати против глобалистичких тенденција, као изворишта увезеног зла, и који ће платформу градити на српском традиционализму и лумпенпролетерском одушевљењу једнакошћу у сиромаштву. Јавиће се више кандидата за „оца нације” него што би могла да поднесе и нека озбиљнија држава. Демократске институције и процедуре биће потцењене, а трагаће се за „чврстом руком”. Јачаће и други облици радикализма. Аутономашки, рецимо, који ће нужне елементе друштвене солидарности ишчитавати и представљати као пљачку оних који нешто имају у корист оних који то немају. У трагању за „кишобраном” једни ће се одрицати Косова како би се хитно уклопили у заштитне механизме ЕУ, а други ће у руским мишићима тражити основ српске снаге.

Због свега тога влада мора непрестано да комуницира с јавношћу и да обезбеди најширу подршку за програм мера. Уколико га има.

Барак Обама, јављају агенције, пар дана пре званичног уласка у Овални кабинет Беле куће проучава начин на који је Франклин Делано Рузвелт водио разговоре с америчком јавношћу припремајући је, у сличним околностима, за тешка времена изласка из ондашње глобалне кризе. Обама обраћа пажњу чак на речи које је Рузвелт користио и на тон којим је говорио. Паралелно с тим, Бред Вудхаус, стратегДемократске партије у председничкој кампањи, окупио је групу од 25 организација да би обезбедио јавну подршку за Обамин економски пакет.

Имамо ли ми делатну јавност? А пре тога, имамо ли – пакет?

Главни уредник недељника „Време”