Шта је заједничко Емиру Кустурици и Светлани Лукић, родоначелници „Пешчаника”? Знам да ће најмање двоје поменутих да се саблазне макар због околности да су се нашли у истој реченици, а да не говорим о речи „заједничко” у питању с почетка овог текста.

Заједничко им је, рећи ћу, кад сам већ ризиковао да се мешам у медијско-политичке скандале, агресивна, понекад и слепа, страсна одбрана сопствене мантре, уз углавном слично критиковање противничких.

Али то им није једина заједничка особина, а, истине ради, с њима је деле углавном сви актери јавне сцене.

Друга је, важнија, да обоје верују да им о глави ради нека много моћна сила.

У случају Лукићеве реч је, тобож, о држави која омета емитовање њене радио-емисије, што се – уз тек мало читање између редова објављених у пријатељским, благонаклоним медијима а понегде, богами, и директно – претворило у оптужбе против Бориса Тадића, који је, малтене, виђен како с кофом пуном воде прилази коаксијалном каблу с ког „цури” емисија „Пешчаника”.

И она сама каже да програм „ометају људи повезани с државом”, а други су навели да је то било баш кад је она читала коментар против Тадића и његове политике, па се, ваљда, црвена лампица у председничком кабинету одмах упалила, а домаћин кабинета истрчао с водом да потражи кабл.

Стицајем околности стално присуствујем састанцима медијских званичника и знам да је проблем „крчања” у радио-пријемницима универзални проблем Србије. Само што Радио-Мика мисли да му то ради Радио-Жика, а сви скупа, и Мика и Жика, кукају против Ратела који никако да заведе ред у фреквентним опсезима, а да су се досетили да им то ради Борис Тадић можда би и они доспели у престоничке новине.

Но, има ту још нешто: упад у сајт и ударац у аутомобил, истовремено уз крчање, па да се то којим случајем догодило Емиру Кустурици за то би биле криве – обавештајне службе.

И „Политика” је јуче објавила интервју с Емиром Кустурицом, придружујући се ланцу медија који су режисеру дали прилику да одговори на најаву забрана и с тим повезаних скандала поводом стиха о Дабић Раши и оптужбама да са својим непушачким оркестром велича човека (Радована Караџића) оптуженог пред Међународним трибуналом за ратне злочине.

У београдском „Пресу” појавио се ових дана интервју с Кустурицом који је био насловљен драматично: „Хрватски шпијуни шире лажи о мени” у коме је режисер тврдио да иза „напада на њега стоје обавештајни центри”. Хоће ти дисиденти из глобалног светског поретка да уобразе да обавештајно братство целог света нема преча посла него баш њима да ради о глави и да су предмет посебне паске, обраде и рада на терену.

Мени је, узгред, као „старом обавештајцу”, како ме је за неке сарајевске новине етикетирао Владимир Поповић, звани Беба, љут на „Време” због филма о медијској позадини убиства Зорана Ђинђић, мислим да је у питању био КОС, био запао за око један детаљ у вези с Кустурицом. Правио је, пре две, три године, неку антиглобалистичку журку на броду, присутни Марадона и Коштуница, упекла звезда, гости неформални, дакле раздрљени до паса, а око њих цупкају конобари из републичког протокола с навученим белим рукавицама.

Као они од 1945. који су отерали власнике кућа, а задржали батлере. Но, то је збиља сасвим успутна опаска о антиглобалистичким манирима.

Овде је реч о томе да је на сасвим умесно питање, констатацију „Политикине” новинарке, у тексту „Ко пева зло не мисли”, да и у Београду постоје контроверзе у вези са Кустуричиним оркестром и певањем (звиждање, гађање флашама...) овај одговорио доследно и дословно:

„Зато што је Београд постао поприште деловања обавештајних служби које онемогућују нормалан рад свих чија су база корени”!

Тужно је кад фиксације почну неконтролисано да расту. У оба случаја. Реч је о талентованим људима, с релевантним делом иза себе, доследним у поступцима и изражавању емоција и мисли, али, рекао бих, однекуд склоних да опасно генерализују реакцију јавности на оно што раде.

Различити сегменти друштва различито реагују на њихов учинак и непродуктивно је пребацивање одговорности за ту реакцију на вишу, неухватљиву силу, попут имагинарне „државе” или „обавештајне светске заједнице”.

главни уредник недељника „Време”