S više ili manje mere, dobrog ukusa, s boljim argumentima ili sumnjivim i providnim političkim ambicijama, u Srbiji se obeležava ono što je svet već zaboravio – deset godina od ratovanja protiv NATO-a. To je, nekako, i logično. Oni bi da zaborave, mi bi trebalo da upamtimo. Ipak, valja imati na umu da prošlost ne treba potisnuti, ali da se u njoj ne može živeti.

Ali, svaki povod, a kamoli ovako dramatičan i traumatičan, dobar je za stranke i nosioce ideja „bolje prošlosti” da dignu glavu i da u ovako teškim prilikama, i domaćim i svetskim, kada je potrebno imati hladnu glavu, dokazuju koliko im je srce vruće. Pa još da se takmiče u retorici gde se iza pesničkih metafora jedva skriva, ako se uopšte skriva, politički naboj.

Tako zgodno okrugla godišnjica agresije najmoćnije i najbogatije svetske sile na već malaksalu Srbiju, iznurenu sankcijama, ratovima i podrivačkom snagom albanskog terorizma, koliko i domaćim pogrešnim konceptom rešavanja srpskog nacionalnog i demokratskog pitanja, pala je u trenutku kada taj isti svet koji nas je „toliko zadužio” izgleda jadnije nego ikada od Drugog svetskog rata.

Dobrom delu srpske društvene i političke elite to, a bez ikakvog osnova, liči na našu konačnu pobedu ili, barem, osvetu. Ne malom broju domaćih političara i „otaca nacije” medija i kolumnista, analitičara i eksperata za sve i svašta izgleda da je kapitalizam naglo, u roku od nekoliko meseci, propao. Iz šture novinske vesti da je u poslednjih par meseci prodato tri puta više Marksovog „Kapitala” od uobičajenih 500 primeraka na godišnjem nivou, domaći arbitri antiglobalističke elegancije izvlačili su velike zaključke o prednosti našeg zaostajanja i maltene će nam, koliko sutra, preporučiti zadrugarstvo kao poželjan oblik zajednice u kome se slabo proizvodi ali se, barem, to ništa deli na jednake delove.

Ima onih koji bi više voleli da Amerika propadne nego da Srbija uspe, a još tvrde da im je Srbija to stavila u zadatak.

Toj recepturi dodajte prstohvat božje pravde, kao hrišćanski utemeljene nade da će paćenici na ovom svetu biti na onom nagrađeni, i dobićete gulaš bez mesa koji neće kusati ni oni koji optiraju za narodnjake čija svojstva, narodnjačka a ne gulaša, još nisu jasna na srpskom političkom meniju.

Tu se, odjednom, uguralo previše stranaka s previše ambicija i s premalo kapaciteta da nam obezbede drugu pravdu osim božje pravde, dok vruć kesten recesije, besparice i besposlice po dlanovima kotrlja izvršna vlast koja je imala tu nesreću da pobedi na izborima i vlasti se dočepa u najgorem trenutku.

Srbija, traljavo oporavljena od svih dvodecenijskih nevolja, uključujući tu i besomučno NATO bombardovanje, nalazi se u jednoj vrsti političkog limba, nekako zgrčena u fetusnom položaju.

Imamo konfliktno društvo i beskonfliktnu javnu scenu, beskonfliktnu i kada vam se čini da akteri na njoj vade oči jedni drugima. Jer pravog političkog dijaloga o pravim temama nema. Razmenjuju se roze hulahopke za grubo pletene, vunene čarape. Vlast podupire oronule bedeme na kuli predizbornih obećanja, a opozicija pravi čardake ni na nebu ni na zemlji. Prvi šminkaju sopstveno lice od pre godinu dana, a drugi posežu u mitska vremena kojih bi se valjda bolje sećali da su bila bolja i o čemu bi postojao neki jači dokaz od sumnjivih svedoka.

Kriza koja potresa čitav svet menja, nužno, okvire i uslove političkog delovanja. Kao što sam već pisao samo šarlatani mogu da predvide kraj krize, a samo hohštapleri politički rasplet. Posebno u zemljama krhke socijalne strukture i nedovršenih institucija. Strah me je da se rasprava o svojstvima društva u kome bi valjalo živeti vraća na početak, na vreme pre bombardovanja.

P. S.

Nakon tri godine svakonedeljnog javljanja za „Politiku” opraštam se od čitalaca. Sasvim je u redu da se s promenom koncepta menjaju i izvođači radova. Jedni su se jedili zbog onoga što pišem u „Politici”, drugi zato što uopšte pišem za „Politiku”. Najpre zbog njih sam i nadvladao prirodnu autorsku lenjost.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”