Kad sami sebi podižemo samopouzdanje i bodrimo ostatke nacionalnog duha u nama ili kad nam se, zbog različitih potreba, ostatak sveta u javnom govoru obraća s verom da bi to nama moglo da prija, Srbija biva proglašavana najvažnijom silom u regionu. Izgleda da je Vuk Jeremić u to poverovao. Ispostavlja se, međutim, da je glavni problem što se srpski ministar inostranih poslova tako i ponaša.

Nije mi ideja da svoje ime dopišem spisku kolumnista koji su hvalili Jeremića (Vladan Batić u „Blicu”, Slobodan Antonić u „Politici”...), ali priznajem da mi se Jeremić sve više dopada, a sigurno više od britanskog parnjaka, onog Milibanda, koji se pre desetak dana u Beogradu greškom predstavio kao „iskreni prijatelj Kosova”. Nije u glavi premotao kasetu od prethodnog dana kada je bio u Prištini.

Jeremić ne deluje snishodljivo,a to je osveženje na srpskoj političkoj sceni čija se snishodljivost odslikava i na uređivačku politiku nekih medija. Jedan elektronski je početkom nedelje saopštio: Najnovija vest – Serž Bramerc stigao večeras u Beograd! Tu je bio kraj vesti, a mogli su da dodaju da li je oprao zube pred spavanje uoči sutrašnjih razgovora s beogradskim kolegom, tužiocem.

Dakle, nije te večeri u Beograd stigao marsovac ili se iznenada pojavio Bred Pit, već je činovnik međunarodnog kalibra došao tu da prespava.

Pretpostavljam da je Jeremića poneo uspeh u Generalnoj skupštini UN kada je ubedljivo izglasana podrška srpskoj inicijativi da se ispita pravni osnov samoproglašene nezavisnosti Kosova. Još tada mu je zamereno da se neprimereno radovao, jer odnekud se podrazumeva da je posao diplomate da krije osećanja, što je možda tačno ali nije nimalo ljudski. Uostalom, od tog dana spisku onih država koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu pridružile su se samo tri zemlje, dve su izgleda morale, a ne znam šta bi Maleziji.

Onda je Jeremića krenulo. Sve češće pominje neku „crvenu liniju” kad je reč o Kosovu, ali je izgleda srpska spoljna politika uspela da prebaci pritisak na Prištinu, što se dogodilo prvi put od Rambujea. Evropi je rekao da je Srbiji dosta ucenjivanja – ja to, naravno, prevodim, ali je tako zvučalo– a Hrvate je ujeo za srce usred Zagreba pravovremenom najavom kontratužbe Međunarodnom sudu pravde zbog zločina u operaciji „Oluja”.

Ali, takva, hajde da kažem, agresivna politika ima i svoje negativne posledice.

Jedna je vidljiva u medijskom govoru. Tolerancija nije proizvod medijskih kampanja već rezultat političkog sazrevanja, ali s mržnjom i predrasudama je sasvim obrnuto. Umnožavaju se tekstovi u kojima se ponavlja matrica bojkota ovog puta hrvatske robe i radnji i slabo se biraju reči o hrvatskim političarima. Ta vrsta agresivnosti deluje kao poplava i mnogo je onih koji tvrde da je prvi čep iz brane izvukao baš Jeremić.

S druge strane, zamera mu se, u diplomatskim krugovima, da svojim istupima otežava pregovore o konsolidaciji politike u regionu i čaršijsko-političke priče bujaju zbog navodnih pritisaka na Borisa Tadića da „pacifikuje” ministra.

Neka vrsta potvrde verovanju da je Jeremić „kvaritelj igre” objavio je juče i novosadski „Dnevnik” prenoseći inventar pritužbi evropskih država na Jeremićevo ponašanje. Taj list se poziva na dokument u koji je imao uvid i koji je napravljen nakon što su predstavnici država članica EU posle godišnjeg izveštaja Evropske komisije o Srbiji održali nekoliko sastanaka, na kojima su iznosili svoja viđenja o njenom evropskom putu.

Nemački predstavnici, na primer, te izjave su ocenili kao „nekorektne, ali i štetne po Srbiju”. „Jeremić svojim nastupima stvara atmosferu u kojoj, šta god EU da učini za Srbiju, to neće biti dovoljno i na taj način za neuspehe svoje vlade unapred pokušava da optuži EU”, smatraju nemačke diplomate.

Ni Britancima se nisu dopali poslednji Jeremićevi nastupi, koje su okvalifikovali kao „štetne kako za stabilnost u regionu i ulogu EU tako i za samu Srbiju”,a, sudeći po pisanju „Dnevnika” i drugi misle slično.

Ova rasprava o Vuku Jeremiću pada u vreme najavljene skupštinske rasprave o poverenju vladi. Teško je verovati da grupa koja je to tražila može da sruši kabinet Mirka Cvetkovića, ali se takve rasprave obično koriste i za rekonfiguraciju unutar vlade. Vrlo brzo ćemo znati kakav je odjek pritužbi na diplomatski stil Vuka Jeremića. Za nauk ostaje saznanje da diplomatskim jezikom nije lako reći ono što većina naroda misli.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”