Настављам са разрадом тезе о томе да батине нису саставни део васпитања деце. Овога пута проблему приступам из другог угла: не желим да тврдим како су батине неефикасне у подизању деце. Напротив, ако васпитање разумемо као низ награда и казни којим утичете на дечје понашање, приликом чега се казна доминантно изражава кроз батине, оне могу бити веома ефикасне. Ипак, тврдим да се исто оно што се постиже батинама може постићи и без њих. Неопходно је, међутим, да механизам награда-казна који није утемељен у насиљу буде утемељен у следеће три тачке: (1) сарадња родитеља; (2) спремност на казну; (3) истрајност у кажњавању.

Замислите типичну ситуацију: петогодишњак, чији се родитељи држе правила ,,Један сладолед дневно”, у продавници тражи од родитеља да му купе сладолед, иако је јутрос већ појео један. Након што родитељи одбију да му га купе, дете у знак протеста почиње да урла и ваља се по поду. Родитељи покушавају да га смире, не желећи да попусте (толико су пута раније попустили). Дете такође не попушта и наставља да прави сцену (толико пута раније је упалило). Коначно, оцу је прекипело – распаљује сину два шамара, и тако смирује ситуацију.

Да ли овакво ефикасно решење оправдава употребу силе у васпитању? У овом случају да, јер дете које је спремно на прављење сцена у продавници вероватно има разлога да верује како се прављење сцена исплати. То уверење, међутим, могло је да проистекне једино из чињенице да су родитељи у претходно много пута попустили пред његовим захтевима.

Замислите сада исто то дете са, рецимо, две или две и по године. Оно први пут протестује што не може да добије још један сладолед. Уместо да му попусте (зашто да не, то је ипак њихово дете), родитељи су од почетка одлучни да му не дозволе више од једног сладоледа дневно. Ако дете наставља са протестом родитељи могу да примене нефизичку казну: ,,Ако не прекинеш да правиш сцене, нећеш добити сладолед ни сутра”.

Овакав приступ подразумева да није нужно тући децу, али је нужно запретити казном или их казнити да би променили понашање. Да би разумело значење овакве претње (казне), детету нису потребне батине. Негде када наврше две године деца постају апсолутно способна да самостално направе рационалне изборе и прилагоде се правилима које успостављају родитељи (под претпоставком, разуме се, да родитељи имају кохерентну политику успостављања правила). Родитељи који од почетка сложно и истрајно примењују политику кажњавања с циљем да утичу на понашање ретко долазе у ситуацију да им дете касније прави сцене зато што не може нешто да добије.

Пример нам указује на (најмање) три проблема који често наводе родитеље да ствари решавају батинама:

1. Несарадња. Родитељи често не увиђају значај сарадње. Када је један од родитеља превише ,,либералан” и све допушта детету, други мора да буде радикалнији и батинама решава ствари. Јединствена политика и узајамна подршка родитеља у кажњавању у великом броју случајева омогућиле би заобилажење физичке казне.

2. Спремност на казну. Постоје родитељи који нису спремни на било какву казну, правдајући то великом љубављу према детету. Што више родитељи пропуштају да казне децу када је проблем безазлен, то морају да их радикалније кажњавају (често батинама) када проблем постане озбиљан, јер тада батине заиста могу да се покажу као једино решење. Урлајуће дете у продавници ствара код родитеља убеђење да сада само батине могу да реше ствар управо зато што су родитељи толико пута у прошлости били попустљиви. Логика родитеља је отприлике ова: ,,Толико пута смо ти дозволили два или три сладоледа дневно. Шта сад хоћеш? Зар не можеш једном ти да попустиш?” Разуме се, логика је сасвим погрешна, јер петогодишњак не може да размишља на такав начин.

3. Неистрајност. Замислите следећу сцену: дете у заносу игре из свег гласа виче и удара играчком по столу. Родитељ, који седи поред и чита новине, каже му да престане. Дете наставља. Наставља и родитељ – упозорава га, али ништа не предузима. На крају дете престаје да се дере, баца играчку и почиње нову игру, али са сазнањем да родитељева реч не вреди много. Иако је пет пута захтевао да престане да се дере и лупа играчком о сто родитељ је оставио детету на вољу да оконча непријатну активност. То је створило инфлацију захтева: што више пута нешто захтевате, али ништа не предузмете да то спроведете у дело, ваша реч у будућности мање вреди. Родитељи који прибегавају батинама су најчешће родитељи на чије се вербалне захтеве деца не обазиру. Батине је мало теже игнорисати.

Мислим да ова скица показује да је децу могуће успешно васпитавати и без батина. Разуме се, нису сви родитељи способни за овакву политику васпитања. Отуда је примена батина у васпитању честа појава. Ипак, надам се да су моја два текста (први је објављен 29. јануара) допринела стварању уверења да, без обзира на свеприсутност примене силе, не постоји јак аргумент да се батине у васпитању прогласе нормом.

доцент на Факултету политичких наука