Finansijska kriza koja je prošle jeseni zahvatila ceo svet u Srbiji se specifično manifestuje. Dok je u najvećem broju zemalja koje su najteže pogođene krizom glavni problem kako pronaći keš i podstaći agregatnu tražnju, u Srbiji je najveći problem kako privredu sačuvati od neželjenih efekata previsoke agregatne tražnje – inflacije i visokih kamatnih stopa.

Zbog čega, recimo, u uslovima opšte nestašice novca, restriktivnije fiskalne politike (pre dogovora sa MMF-om plan je bio da budžetski deficit bude šest odsto) i padajuće referentne kamatne stope – što su sve uslovi koji bi trebalo da pojeftinjuju novac – u Srbiji ne padaju kamatne stope? (Iako je Narodna banka u aprilu snizila referentnu kamatnu stopu sa 17,5 odsto na 14 odsto, čak osam banaka je nakon toga povećalo kreditnu maržu u rasponu od 0,75 odsto do 2,5 odsto.) Zašto se domaće komercijalne banke pre odlučuju da pozajmljuju novac Narodnoj banci i državi nego privredi i stanovništvu?

Ja nudim dva objašnjenja. Oba su u osnovi politička: prvo se odnosi na sporo reformisan pravni sistem; drugo na stav koji država ima prema velikim privrednicima.

Kako je poznato, kamatna stopa zavisi od procene rizika zemlje u kojoj banka posluje: što je rizik veći, viša je i kamatna stopa. Rizik zemlje je složen pojam koji može da obuhvata različite aspekte, ali mislim da su najvažniji oni koji se tiču rizika bankarskog sektora i privredne strukture. Banke jesu likvidne, ali se uzdržavaju od pozajmljivanja građanima i privrednicima, jer nisu sigurne da li će ime se novac vratiti. To nepoverenje proizilazi iz nepoverenja u pravni sistem. Banke su sasvim u pravu: prema studiji Svetske banke, „Doing Business in 2009.”, u Srbiji je u proseku potrebno dve godine da biste pravnom sankcijom prisilili na poštovanje ugovora onog ko ne želi da se drži ugovorne obaveze. Što je još gore, oko 30 odsto sredstava koje želite da naknadite morate da potrošite na primenu ugovora. Pravni sistem u Srbiji je jedan od najneefikasnijih u regionu. Otuda se banke pre odlučuju da novac ulože u državne obveznice ili da ga pozajme Narodnoj banci po kamatnoj stopi od 14 odsto. Ni država nije savršeno siguran dužnik, ali se ipak čini sigurnijom od privrednika i građana.

Ali zašto banke ne veruju privredi? Razlozi za to su višestruki. Najvažniji je taj što naši privredni subjekti posluju sa gubitkom. Prema Saopštenju o poslovanju privrede u 2008. godini (objavila NBS u maju), naša privreda posluje sa neto gubitkom od 393 miliona evra (U 2007. godini poslovala je sa neto dobitkom od 521 milion evra.) Osim toga, preko 62.000 privrednih subjekata je u dugovima čiji se rok otplate neprekidno prolongira (što samo potvrđuje prethodno iznetu tezu o lošem pravnom sistemu unutar koga ne možete da naplatite dug). Da li biste pozajmili novac nekome ko je u dugovima i posluje sa gubitkom? Verovatno ne biste. Ne bi ni banka.

Domaća privreda više nije privreda u kojoj dominiraju društvena preduzeća. Privatizacija je manje-više okončana i sada postoje samo državna i privatna preduzeća. Zašto onda ona masovno posluju sa gubitkom? Kod državnih preduzeća stvar je jasna: ta preduzeća ne mogu da propadnu. Koliko god njima loše upravljali, država (domaća ili strana) uvek će stajati iza vas. Upravnici državnih preduzeća, pored toga što nemaju kvalifikacija, jednostavno nemaju motiv da se trude da posluju sa dobrim rezultatom i izbegavaju rizične odluke.

Sad dolazi ono najvažnije: pritisak da ostvare dobar rezultat i da izbegavaju rizik (koji nastaje neplaćanjem dugova) ne oseća ni najveći broj većih privatnih preduzeća. Država je najveći dužnik, čime privatnim preduzećima šalje poruku: „Ako može država, što ne biste i vi”. Osim toga, najveći broj velikih privatnika veruje da će se, ako budu poslovali sa gubitkom kao i državna preduzeća, na kraju ipak nekako izvući. Filozofija koja vodi velike firme je: „Prevelik sam da bih propao”. Vlada i država neprekidno podstiču takvo razmišljanje. Ako poslujete loše, spasiće vas selektivno primenjivanje zakona o stečaju. Recimo, prema podacima trgovinskih sudova, u 2008. godini u stečaj je otišlo svega 506 preduzeća (što čini manje od 0,01 odsto ukupnog broja preduzeća). U privredi u kojoj 58 odsto preduzeća nema novac da vraća dugove na vreme i uzima kredite za likvidnost (a ne za proizvodnju) čini se da je to premalo.

Država bi, dakle, trebalo da promeni svoj stav prema gubitašima. U državnim preduzećima trebalo bi da se biraju kvalifikovani upravnici koji mogu da budu kažnjeni za loš rad, a velika privatna preduzeća, ako posluju loše, treba da propadnu. Sada, međutim, nije vreme za hrabre poteze. Ali kada kriza prođe, doći će ponovo vreme za radikalnije rezove u privredi. Ako posluju loše, (barem neki) veliki moraju da propadnu, ma koliko to bolno bilo. To ne mora nužno da ima negativne socijalne i političke posledice. Ako privreda u 2010. i 2011. godini bude izašla na put oporavka, oni koji izgube radno mesto naći će novo, a oni koji su poslovali loše u jednoj privrednoj grani naći će drugu privrednu granu u kojoj će moći da pokažu koliko zaista vrede.

docent na Fakultetu političkih nauka