Како се чуло пре неки дан, НБС предвиђа да ће пад БДП-a у 2009. години износити између пет и седам одсто. То је већ трећи пут да нека од надлежних институција ревидира кретање БДП-а у овој години. (Пре тога се предвиђао раст од 3,5, потом пад од два одсто.) Нове ће процене вероватно захтевати нове мере економске политике. Какве би оне могле да буду ако испадне да је аналитичка служба НБС у праву? Влада ће морати да ревидира недавно закључени споразум са ММФ-ом у правцу увећања буџетског дефицитa, а дефицит ће вероватно морати да се финансира увећањем стопе ПДВ-а.

Иако је са ММФ-ом договорено да буџетски дефицит износи три одсто БДП-а, питање је да ли је постојећа фискална политика довољно експанзивна да подстакне агрегатну тражњу уколико се ситуација у другој половини године погорша. Ако је судити према ономе што се тренутно дешава у европским привредама, изгледа да ће само три чланице ЕУ – Финска, Кипар и Луксембург – успети да у овој години испоштују стандард ЕУ по коме буџетски дефицит не сме да прелази три одсто БДП-а.

Забринутост за то да ли је мера експанзивности фискалне политике добро погођена тим пре је израженија што НБС, чини се, нема намеру да додатно разлабављује монетарну политику. Иако је 22. априла НБС спустила референтну каматну стопу на 14 одсто, то је и даље убедљиво највиша референтна каматна стопа у Европи. Висока референтна каматна стопа НБС кредите комерцијалних банака (одакле би требало да се подстакне агрегатна тражња) и даље чини тешко доступним.

Као што је познато, законска обавеза НБС је да држи инфлацију под контролом. Има ли у условима кризе бриге за инфлацију? Ако се погледају подаци за март и април, примећује се поновно убрзање општег нивоа цена. (Инфлација у марту је на годишњем нивоу износила 9,5 одсто, што је за пола процента испод горњег екстрема циљане инфлације НБС.) С обзиром на то да се у истом периоду примећује и смањење новчане масе и смањење дефицита на текућем рачуну (који ће, према прогнозама Економист интелиџенс јунита у 2009. пасти на 11,9 одсто БДП-а), чини се да је повећање цена из марта и априла највероватније последица песимистичке процене ситуације домаћих привредника и трговаца, а не повећања новца у оптицају. Тај тренд ће вероватно ускоро морати да се обрне, након чега би НБС имала простора за додатно снижење референтне каматне стопе.

Ако би се влада у другој половини 2009. године одлучила за већи дефицит, остаје да се види како би он могао да се финансира. Чини се да се све мање може рачунати на нове приходе, јер подаци за март 2009. показују да су приходи државе, уместо да порасту, опали у односу на март 2008. за 7,5 одсто. У таквој ситуацији не чини се превише реалном најава да би један од начина финансирања дефицита могло да буде подизање стопе ПДВ-а. Осим тога, дизање стопе ПДВ-а решење је које би по правилу требало да се избегава у условима у којима је неопходно подстаћи агрегатну тражњу. Начелно, већа стопа ПДВ-а додатно поскупљује производе, што обесхрабрује потрошаче да их купују. Већа стопа ПДВ-а била би добро решење једино уколико би се приметило да домаћи произвођачи, због опште несташице новца која би резултирала у смањеној куповној моћи становништва, нису знатно подигли цене.

Чини се да би боље решење било додатно задуживање државе. Држава је то већ почела да ради путем продаје трезорских записа. Такво финансирање дефицита, међутим, има своја ограничења и опасности од којих је најважнија она којом се, због велике тражње државе, каматна стопа код комерцијалних банака гура навише, што поскупљује кредите привреди и становништву. То значи да би најпожељније било да се дефицит финансира додатним задуживањем у иностранству. Међутим, кредити су и напољу ретки и скупи. Осим тога, кредитни рејтинг Србије је низак, а Србија је већ прилично задужена земља. (Економист интелиџенс јунит предвиђа да ће у 2009. укупан спољни дуг порасти на 75 одсто БДП-а са садашњих 58 одсто).

Не чини се ни да је изводљиво решење узимање кредита од Кине или Русије. Кинези су већ једном финансирали наш буџетски дефицит крајем деведесетих година. Још се не зна да ли смо им тај кредит вратили. На другој страни, Русија даје повољне кредите само својим сателитима (Киргистан, Узбекистан), што значи да за такву врсту кредита мора да се плати политичка цена. Тешко је претпоставити да је садашња влада спремна за тако нешто.

Најизводљивије и истовремено најправедније решење подразумевало би пореску реформу која би увела прогресивно опорезивање: зашто би мала предузећа и банке плаћали исти порез на корпоративну добит? Или, на пример, мале продавнице и Макси дисконти? Таква пореска реформа, међутим, захтева време. Тако да се чини да ће, уколико се криза у другој половини године продуби, повећање стопе ПДВ-а заиста бити „крајња”, али истовремено и једина изводљива опција.

доцент на Факултету политичких наука