Никад у животу нисам видео толику количину разних модела сандала обувених преко чарапа као пре два дана у Опатији. Њихове власнике – пензионере из Немачке, Белгије, Холандије, Чешке, Словачке и других земаља ЕУ посматрали смо како руку под руку са својим лепшим половинама крстаре улицама овог јадранског бисера. Мермерне терасе прелепих хотела и вила биле су преплављене симпатичним бакицама и декицама, који су неуморно плесали пркосећи својим годинама и неколицини младих људи која се случајно ту затекла. Једна бакица се просула по поду при покушају да заузме последњи слободан сто у кафићу. Потрчала је ко Болт у својим коцкастим штиклицама, оклизнула се и пала на леђа, али је успела да сачува пинаколаду коју је победоносно држала у шаци као да је освојила Оскара за највиталнију женску улогу. Деде у њеном друштву су се заједно са њом слатко смејале овој акробатици и наставиле да срчу коктеле, док је мањина испод пет банки са неверицом посматрала цео случај. Пензоси су били савршено организовани, као да су константно имали међусобну комуникацију преко токи-вокија. За тили час су преузели цео град и потиснули нас у само један локал, да би нам ту задали завршни ударац и тријумфално окупирали све столове. Ми смо се потом покуњени одвукли у хотел на спавање, док су они марширали улицама у својим сандалама на чарапе, уживајући у победи коју је старост и искуство однело над незрелом романтиком. Ујутру су на доручку кофама трпали у тањире огромне количине хране, како би надокнадили синоћ изгубљену енергију и стекли залихе за ново банчење. Неколико пута су ми увалили лакат код аутомата за еспресо, а све мафине (слатке погачице) и кроасане су ми испред носа позобали као скакавци. Видео сам како су неки преплашени гости из источне Европе, вероватно због раније навученог страха од глади, почели да гурају хотелску храну у џепове, да им се нађе за не дај боже.

Ово у Опатији није ни прва нити последња победа „сандалаша”. То је победа која траје као „трајна“ фризура на главама њихових госпођа. Сви они долазе из много богатијих држава у којима ред, рад и дисциплина, по систему Русоовог друштвеног уговора, доносе сигурност и огроман стандард. Да бисмо отпутовали на летовање ми смо морали да се добро напнемо, уштекујемо неколико плата (што је фактички немогуће), позајмимо новац од породице и пријатеља, подигнемо кредите које после не знамо како да вратимо. При том говорим о ретким представницима готово непостојеће српске средње класе. Демоде геријатрија која се може затећи у сваком луксузном хотелу и летовалишту хрватског приморја је пензионисана радничка класа „трулог” Запада чије су пензије такве да могу све да нас купе заједно са гаћама. По завршетку свог радног века они троше уштеђевину на уживање у путовањима. Наши пензионери могу само да сањају да преко социјалног забоду боравак у некој распалој бањи, из које ће се вратити још гладнији и болеснији. А да ли је одувек тако било? Памтим кад сам био клинац да су моји тетка и теча имали лове да целу зиму проведу у хотелу у тој истој Опатији. Теча би обукао своје пругасто одело са сатенским прслуком, а тетка ставила своју омиљену огрлицу од ћилибара, па би тако сатима „танцовали“ по терасама. Тетка нам је после увек показивала гомилу фотографија раздраганих матораца из целе Југе који су се тамо предивно дружили. Сада се теча опоравља од сломљеног кука и страх га је да оде у неку бању на опоравак у којој је третман еквивалентан висини плата особља у бањи. Управо онолико времена колико је мени било потребно да одрастем, било је довољно за општу пропаст и осиромашење нашег друштва.

Не тако давно многе државе које су сада већ староседеоци у ЕУ биле су далеко иза нас. „Дужан ко Бугарска“ или „кука ко Грк у апсу“ биле су само неке од пошалица на рачун наших суседа. Слатко смо се смејали чехословачким фризурама и мађарским ципелама. Док су они грцали под комунистичком чизмом, ми смо чекали да се заврши радна недеља па да скокнемо до Трста у шопинг. А онда су дошле пензије и плате од две марке... од тог тренутка живот у Србији, нарочито пензионера, свео се на голо преживљавање.

Београд је данас пун предратних дама које се још увек свакога јутра дотерују и одлазе у шетњу на Калемегдан одевене у своју најбољу гардеробу. Оне никада више неће прошетати своје бисере у неком монденском летовалишту. А умеле би и те како дамски да се понашају. Оне не би товариле гомиле хране у своје тањире, већ би отмено појеле неколико залогаја уз шољицу чаја јер још увек пазе на линију. Оне никада не би обукле шарене синтетичке комплетиће и дебеле најлон чарапе на плус 30, и бацале опушке на земљу у националном парку на Брионима. Оне још увек прве излазе на све изборе и уредно гласају у нади да ће им неко обезбедити часнију старост. Оне су знале за боље и добро памте та времена, у која се враћају уз помоћ склерозе и чашице шерија. Остали који одувек памте само јад и беду – њима је можда лакше, ако се уопште може употребити та реч. Они се још увек нису уверили ни да је море слано нити су научили добро да пливају. Они воле лето јер не морају да плаћају дрва за огрев, а и деца су им лети мање гладна. Њима је свеједно ко ће победити на изборима јер су одавно изгубили сваку наду. Они ни не знају где је Опатија.

члан групе „Београдски синдикат”