У Србији због малог броја становника, ниског стандарда и високе небриге државе за културу, књижевност је на озбиљном удару. Књиге домаћих аутора се углавном објављују у малим тиражима, од којих аутори и издавачи имају бедне хонораре. Држава не пружа никакав стимуланс, већ дозвољава да Народна библиотека не ради целих седам година, или да сумњиви бизнис упропашћује задужбину Геце Кона! Ипак, сваки сајам књига нас подсети да људи овде још читају. Можда је то зато што је вече уз књигу много приступачније од вечерњег изласка или што смо још у фази транзиције, па смо се успут заглавили на пола пута ка постмодерни у којој књиге полако постају сувишне.

На овогодишњем Сајму књига највише пажње је изазвала збирка аутобиографских прича Емира Кустурице „Смрт је непровјерена гласина”. Мајстор за разбијање клишеа и популарних форми, поново је удахнуо дух живота у бескрвно тело свакодневице обликоване ријалити програмом и простачким колумнама самозваних дива. Први тираж плануо је као алва из сарајевских посластичарница које писац тако сликовито описује. Претурио сам читав Београд да пронађем књигу и свуда наилазио на исти одговор: „Нема, продало се. Штампа се следећи тираж!”. На крају сам у последњем тренутку уграбио примерак у продавници „Новости”, буквално из руку продавачице која је замишљено читала Кустину књигу. Док сам узимао кусур, пoлицајац иза мене је извадио новчаник и купио последњи примерак. Када сам дошао кући, књигу сам прогутао у цугу као ћевапе код „Ферхатовића”. Одушевљен сам колико је Кустуричина прича духовита, непретенциозна, опуштена, аутентична и пре свега пуна живота. Љубав према породици, пријатељима, истини, уметности, главни су мотиви зачињени разним анегдотама и комичним ситуацијама. Кога не би насмејала прича како је Кустурица водио Џонија Депа у Високо и на састанак са паркетаром, или драматична прослава „Златне палме” у Кану на којој је Пеђа д’ Бој у улози падобранца штипкао Керол Буке и тако изазвао општу тучу док је Џим Џармуш с неверицом посматрао бизарну прославу. Наравно, има ту и много озбиљнијих ствари, Кустуричиних размишљања о смислу живота, о смрти као (не)провереној гласини, људској глупости и пакости, рату, поделама, лажима и пропаганди, Титу, Изетбеговићу и Милошевићу, Иви Андрићу и Фелинију. Кроз причу о неком Шабановићу који је у Вишеграду срушио Андрићев споменик, а да при том није прочитао ниједну његову књигу, он слика средину која је и њега одбацила.

Изгледа да је судбина сваког генија да буде предмет паланачких оговарања и подсмеха. То је оно Домановићево мртво море које потапа све што штрчи и предњачи. Негде сам чуо анегдоту да су Иви Андрићу локални пијанци у кафани у коју је редовно свраћао подругљиво добацивали: „Ено га писац! Еј, писац, је л’ пишеш нешто?”. И Кустурица има сличних проблема, будући да га разни такви и слични годинама нападају због онога што он представља. То су ти „тутумраци” како их сам назива у својим причама. „Пуше, сједе, мјеркају бисте Андрића, Селимовића, Куленовића, Ћопића и питају се ’Ђе сам ја у тој причи?’”. Они таблоидну простоту и неукус уздижу на пиједестал врхунског бунта и мудрости, а пљују Емира Кустурицу јер не дели њихово виђење света. Мрзе га што је одбацио Холивуд а направио „Кустендорф”, што не прихвата верзију рата по којој је само једна страна крива за све, што говори језиком геополитике уместо да са њима баљезга о дневној политици, што не види црвени тепих као свој пут, а они би се на том тепиху радо кезили ал’ их нико тамо не зове. Кустурица се са тим тутумрацима обрачунава и приликом доделе Авнојеве награде у СИВ-у где у свом говору, који је објављен у књизи, бритко удара на њих: „Само дворски умјетници, вјеште слуге овог режима, успјевају да нашминкају идеологију потребну овом нашем политичару мегаломану, који тежи ка мумификацији и грози се свега што је мало и људско”. За Кустурицу је мало и људско управо оно што не губи сјај и вредност ни у најтежим временима. Његови „Индијанци” са Горице, друштво из кафане „Шеталиште” које протестује против рушења свог омиљеног уточишта. У књизи нема гламурозних прича о вилама и филмским звездама, али има пуно тога о Шиби Крвавцу, легендарном редитељу партизанских филмова, који је први приметио његов редитељски таленат, мада се Куста опробао и као епизодни глумац у Шибином филму „Валтер брани Сарајево”. Са носталгијом се сећа како су га после филма „Отац на службеном путу” сви у чаршији звали „Палма” и како је и тада живео у малом стану без телефона.

Да не дужим даље. Не бих да покварим потенцијалним читаоцима забаву, нити да претерујем у хваљењу писца и редитеља који, како сам тврди, не воли велике похвале већ му више пријају оне изречене у пролазу. Захвалан сам му на дози оптимизма и љубави које шири својим делом и што ми даје повода да напишем нешто позитивно и похвално. Жељно ишчекујем његов нови филм, али и нову књигу, ако одлучи да је напише. Овај народ је и те како показао да га занима шта Емир Кустурица има да каже. За разлику од свих тутумрака који могу и даље да пиље у бронзане кипове и питају се „Ђе сам ја у тој причи?”

члан групе ,,Београдски синдикат”