Скоро ме ниједан спортски успех није тако обрадовао као злато које су ватерполисти освојили на светском првенству у Италији. Момци су прешли преко срче да би све нас још једном подигли на ноге, и за тренутак одвојили од бројних брига и проблема који нас свакодневно притискају. На томе сам им од срца захвалан. Најежио сам се као попино прасе док се двоглави орао поносно њихао на јарболу по тоновима „Боже правде”. Током агоније шутирања петераца, буквално сам ушао у телевизор, и ускочио у базен да им помогнем. Ипак сам се суздржао пошто је кева скоро купила нову „плазму”, а и купање у базену након победе остављам нашим политичарима. Њима ионако треба једно добро дубинско рибање. Шалу на страну, пресрећан сам због овог огромног успеха. Својевремено је мој другар Дача из зезања предложио да се један од албума Београдског синдиката назове „Ватерполо, малине, Београдски синдикат”, алудирајући на наводно свето тројство успеха у Србији. Будући да је Синдикат у илегали и да још неко време неће издати албум, а де се малине просипају и газе по плочницима, остало је још само ватерполо да представља овај тријумвират.

Међутим поред тога што враћа кез на наша лица, ово злато ватерполиста је уједно и права парадигма нашег кратког памћења и јасно обасјава тамну страну националног менталитета и карактера. Никако не треба заборавити да је ове момке на светско првенство испратила само једна камера и један новинар! Нико им није пожелео успех на одласку и наручио песму од трубача. Није било ни Тадића да им баци коску и измалерише пред пут. Брзо су сви заборавили све пређашње медаље и заслуге. Више, као, нисмо били фаворити за прво место, па, као, није ни битно шта ће бити у Италији. Срамота! Подсећања ради, ватерполо репрезентација Србије је прошле године освојила светску лигу, сребрну медаљу на европском првенству и бронзану медаљу на Олимпијади у Пекингу, а били смо и трећи у светској лиги ове године. Па ако ово нису успеси ја сам Драган Марковић Палма! Ми смо очигледно навучени само на злато, па смо у међувремену постали алхемичари. Сада се лицемери трпају на сликање и држе здравице у Скупштини града, не би ли њихов успех претворили у сопствену политичку промоцију. Од тих и таквих и нисам ништа друго очекивао, они су одавно постали робови своје лихварске професије која их је начисто изопачила. Оно што ме брине је шта је са овим народом?! Зар је могуће да нам је свима памћење ко код кокошке, па да тако ’ладно заборављамо оне који су нам увек доносили само добро, подједнако ко што другима праштамо лажи и злодела? Изгледа да јесте, пошто своју амнезију показујемо из дана у дан у свим могућим приликама. После тога се сетимо да дођемо пред скупштину као да се ништа није десило.

Можемо без блама да кажемо да је наше кратко памћење детерминанта нашег живота у Србији, који по много чему не испуњава скромна и реална очекивања. Већ годинама као овце блејећи идемо на клање, на које нас воде једни те исти вукови. Само се понекад вукови огрну јагњећом кожом или се по потреби маскирају у људе. Негде у подруму скупштине, одмах испод бифеа, постоји нека капсула у коју уђеш као радикал са зарђалом кашиком а изађеш као европејац са маслиновом гранчицом. Сасвим нов, други човек, пун разумевања, спреман на компромис и коалицију. Тог новог тебе сви прихвате и забораве да је икада постојао онај други од пре два дана. Сутра на изборима сви гласају за тебе јер ти си свежа крв, а овој земљи и те како треба инфузија. Исто тако лик Зорана Ђинђића лагано бледи из сећања и програма његових формалних наследника, али се пред изборе увек радо сете неке његове метафоре да је ставе на билборде. Чедисти заборављају да су до јуче уринирали по Закону о јавном информисању, а нису ни са СПС-ом у грађанском браку. Динкић је негде затурио експерте, па је позвао талибане да му пишу законе. Дачић је заборавио Милошевића али није заборавио Слобу. Тадић би заборавио шта је јуче јео да нема Шапера да га подсети. Само су радикали сигурни ко смрт у правом смислу речи. С друге стране, нико није заборавио како се шанира од народа. Само је народ заборавио ко му је јуче мазнуо новчаник, па ће се и данас поново наместити џепарошу на зицер. То ти је ко кад шибицари на исту фору раде овцу на Зелењаку, а овај не одустаје до последњег динара. И увек у задњем тренутку заборави где се крије куглица. На крају га жена одвали кући од батина јер је проћердао целу месечну плату.

Наравученије – грађани Србије вежбајте мало своје сиве ћелије! Лако су сви заборавили кошаркаше па су се пребацили на ватерполисте. Потом су сви отписали ватерполисте и почели да се пале на тенисере. Сада тенисери нису више „ин”, па су опет актуелни ватерполисти. То је систем по коме и гласамо и доносимо скоро све животне одлуке. Зато уводимо колективну терапију: сви по два шамара и кутију „гинко билобе” на дан. Препоручујем и друштвену игру „мастермајнд” у којој погађате комбинацију боја фигурица које постави ваш противник. Ко и даље не може да запамти, нека истетовира подсетник на челу. Још једном хвала ватерполистима што су освојили злато, али и покренули највећи експеримент у Србији! Кад се излечимо видимо се сви испред градске скупштине. Ко буде имао највише поена на тесту меморије неће добити стан од државе, али ће можда имати прилику да га сам заради.

члан групе Београдски синдикат