Некако се долазак Ника Слотера у Београд поклопио са најавама председника Тадића и министра полиције Дачића да ће се држава коначно обрачунати са корупцијом.

Стекао се утисак да су наши лидери, управо због тога, ангажовали познатог детектива у „хавајци”, и да је он тренутно и најлогичнији избор, будући да се Елиот Нес уморио од јурцања за Ал Капонеом, а да је Чак Норис моментално презаузет својим политичким ангажманом у Тексасу.

Орио се „Сава центар” од Борисовог одлучног гласа док је, свестан камера и значаја локалних избора, страначким колегама и осталим грађанима откривао топлу воду. У Србији има корупције и она је у свим странкама.

Еурека! Исто је поновио и наш први полицајац, с тим што је још и озбиљно запретио иреалном непријатељу који рукује реалним капиталом у Србији.

Припадници полиције су, славећи свој празник, изводили разноразне вратоломије којима су приказивали сву своју спремност да хапсе тајкуне и корумпиране политичаре, на први миг свог министра. Напољу је био диван и сунчан дан и птичице су цвркутале. Оптимизам се ширио на свим улицама, трговима, пијацама...

На крају „акције”, коначно је на медијском небу одјекнула дуго очекивана вест. Ухапшен је Радосав Швабић! Нашој муци је дошао крај!

Ако је од наших политичара, много је куме. Да ли су они понекад толико исхитрени у својим изјавама или се једноставно спрдају с нама? Риба смрди од главе а не од чукљева, а ови наши се ухватили баш за курије око.

Нико не спори да је требало хапсити Швабића, наравно ако постоје потребни докази, али сам епилог Тадићевих и Дачићевих обећања и претњи готово је пајтоновски смешан. Није скроз логично да се епицентар корупције налази управо у Аранђеловцу, и да се, и поред целе конструкције да је ова пандемија захватила припаднике свих партија, прича завршава само на онима са беџевима.

Они јесу деструктивни и логорејични, нису имуни ни на паре ни на државне станове и остале привилегије, али сигурно нису финансијски моћнији од осталих, који још од 5. октобра скидају највећи слој кајмака у Србији. Скоро смо на Б92 сви могли да гледамо серију емисија Инсајдера „Службена злоупотреба” посвећен тзв. грађевинској мафији.

Некада си по емисијама Бранкице Станковић могао да навијеш сат, јер су оне биле увертира у многа спектакуларна хапшења. Овај пут ћелије су мировале, можда баш зато што их је требало напунити неким људима који су ипак мало јачи играчи од Швабића.

Нико нам није дао објашњење за све те силне афере које су према наводима Инсајдера дебело коштале ове грађане. И увек једна те иста екипа: Мишковић, Беко, Коле, Петар Матић, Баја Плави (извињавам се ако сам неког изоставио) ведри и облачи Србијом, а Тадића и Дачића нигде, макар да демантују Бранкицу. Једино се градоначелник Ђилас поломи да нам објасни како „грађевинска мафија” као термин не постоји у Србији.

Као да је битно да ли се зову и „Дружина Пере Квржице”, ако су ојадили државу за милионе. Кад мало боље размислим, то су у ствари само ВИП званице на журци за Бајдена. Можда је управо корупција наш најбољи производ који можемо да понудимо свету, због ње макар увек добијемо петицу од Европе.

Како ствари сада стоје, изгледа да ћемо ми добити само Швабића. По свему судећи, прича о корупцији се затвара са затварањем бирачких места на Вождовцу и у Земуну. Нема везе што су патике у „Делта ситију” пет пута скупље него на Петој авенији у Њујорку.

Нема везе што је храна у „Максију” дупло скупља него у аустријској „Били” или у „Адегу”. Није чак ни битно то што народ нема ни за ’леба, а некима се на лепе очи поклањају парцеле од неколико хектара грађевинског земљишта.

Све ће то народ, на крају, позлатити, а политичари ће, да би ћутали, потрпати то злато у џепове, јер и ћутање је злато. Ту и тамо ће се пронаћи нека, што би ми на Дорћолу рекли, „дежурна цава” чије ће хапшење да испуни квоту у борби против корупције.

Зато је битно да им никада не дамо мира. Зато је битно да им стално дишемо за вратом. Треба свакога дана да смарамо нашу политичку властелу да се изјасни шта је све урађено да се смањи константна пљачка државе и грађана.

Морамо да тражимо да се подаци о јавним набавкама, приватизацијама, инфраструктурним пројектима итд. до детаља објављују на Интернету или јавно. Хоћемо да знамо колико кошта свака цигла, сваки ексер, свака гума на аутобусу.

И немојте више те форе Мија из Блаца и Жика из Костолца... наше је право да знамо за кога то заиста гласамо. Инсистирамо на томе да нам кажу када ће више почети да хапсе лопове којима су се руке осушиле у нашим џеповима, а ако их већ не хапсе нека се склоне и пропусте оне који имају поштења и храбрости да то ураде.

Тадић и Дачић ће морати на крају да признају да ли је све ово била само предизборна кампања или је Радосав Швабић заиста највећи тајкун у Србији, а да ми то нисмо ни знали.

члан групе „Београдски синдикат”