У ,,20. октобру”нисам био од јула 1968. После експлозије бомбе у горњој сали, у току приказивања филма „Рифифи у Панами”, биоскоп је једно време био затворен а када је поново прорадио више није представљао оно што је некада био: култно место београдских синефила, топли кутак за оне којима је воз са оближње железничке станице кретао тек за који сат, као и састајалиште лоших ђака одбеглих са наставе. Слабо је радио, на улазу су вам узимали број личне карте и посматрали вас сумњичаво, семенкара више није било, тако да од ранијег осећања да улазите у храм филма није остало готово ништа.

Који дан раније, по београдским улицама су беснеле студентске демонстрације уперене против Броза које су представљале прву велику пукотину у монолиту подигнутом у част бесмртног и нерањивог вође. А експлозија подметнуте направе кућне израде у ,,20.октобру”био је први прави терористички акт у тадашњој Југославији и, уједно, увод у њен распад. Тако се из данашње перспективе бар мени чини.

Четрдесет три године касније, врата напуштеног биоскопа отворио нам је домар који се налазио на лицу места и приликом диверзије. Са нелагодом је процедио неколико речи о том трагичном догађају и упалио светло у леденој и мемљивој просторији. Било је толико хладно да смо одмах прионули на посао: требало је припремити све неопходно за снимање сцене која ће у мом новом филму описати баш тај догађај – подметање бомбе, излазак терористе из сале и саму експлозију. Процуњао сам мало између редова, осмотрио удаљеност екрана и најзад одлучио: „Овде ћемо камеру”. Домар је био запањен. „Тачно ту је подметнута бомба: четрнаести ред, седиште шест, десно!”

Шта ако ово не представља случајност? Логика драме произилази из логике живота. Али понекад је смер обрнут. Нећу да кажем како је Хркаћ бирао место за бомбу као да је постављао камеру али зар овај пример не говори довољно у прилог томе како се драматични догађаји по правилу одигравају на месту које је најпогодније за њихово драмско збивање? Колико пута сам се, читајући црну хронику (ту омиљену рубрику наших медија), уверио како је почињени злочин задовољио основну драматуршку премису: да жртва увек хрли своме џелату!

Можда је све то најобичнија илузија. Стварни догађаји временом или прелазе у заборав или постају успомена којаје забележена фрагментарно. Присећајући се нечега што се одиграло ко зна када,неважни детаљи и неинтересантне ситнице бледе а остаје само суштина. Живот тако прераста у – причу. А у причи је, као што је познато, сасвим небитно шта се стварно догодило. Заузимајући место стварном догађају прича ће полако, упркос напорима историчара и хроничара, променити чињенице и покорити их својој логици. У једном тренутку ће се, као мени у тој пустој и леденој биоскопској сали, учинити како је фикција веродостојнија од самог живота.

Пре неко вече седели смо у друштву пријатеља и бистрили тему којом се, вероватно, баве сви – како се извући из незавидне ситуације у којој се налазимо. Неко, ко очигледно верује да се живот одвија по законима приче, рекао је: „Deus ex machina, то нам једино може помоћи!” „Не”, завапио сам, „то је најгоре могуће решење”. Морао сам и да објасним зашто. Глумац у улози бога из машине (што тај израз значи у дословном преводу), довођен је у античкој драми на сам крај комада помоћу једне справе, неке врсте крана. Његова појава је требало да разреши све драмске сукобе и некако заврши драму. Али решење је одвајкада сматрано лошим, невештим и прибегавало би му се само онда када писац не би знао како да ваљано оконча свој комад. Временом је Deus ex machinaдобило пежоративни призвук и постало синоним за лошу драматургију и списатељску немоћ.

Нама је, у овој ситуацији, неопходно да се догоди нешто драмски оправдано и стварно уверљиво. А не да нам некакав лош драматург пошаље лажни поклон с неба…

____________

*Википедија: Deus eks mahina или Деус екс махина је латинска изрека која се користи да опише неочекиван, вештачки или невероватан лик или силу која се изненада појављује и решава ствар која је до тада била нерешива. У пренесеном значењу изрека се користи да означи догађај који решава неку (безизлазну) ситуацију на начин који се коси са принципима логике и здравог разума.