Игром случаја, био сам присутан тренутку када је један мали народ био на коленима. Како сам био странац имао сам прилике да релативно хладне главе посматрам Чехе како се те, 1969. године понашају у часу када је изгледало да је за њих све изгубљено: слобода, национално достојанство, територија, привреда. У фебруару 1969. због тога се један млади човек по имену Јан Палах полио бензином и спалио на главном прашком тргу.

Данас, када одете у Праг, станете на то место и посматрате град у свој његовој блиставости и не пада вам на памет како је пре само четрдесетак година све било обрнуто: сиве, оронуле зграде, балкони који су после новембарских киша масовно падали заједно са лишћем, депресивна лица пролазника, безнађе.

Околности код нас су другачије, али ипак… Слично је осећање да смо – пали. Да смо далеко од онога што смо некада били. Исувише дуго траје ситуација у којој се трудимо да покажемо како нисмо другачији од осталих, да смо део Европе, да нисмо отпадници. Носимо бреме за које имамо утисак да нам је наметнуто, посрћемо под њим, све чешће се понашамо као жртве над којима се извршава неправедна казна.

Нема личности нити ауторитета који би понудио идеју спаса из душевног стања у коме се налазимо. Нико не пружа било какву стратегију изласка из слепе улице по којој бауљамо, а оно чиме нас политичари засипају представља најобичније илузије. С друге стране, најумнији људи нашег народа, они који би, можда, били позвани да сачине некакав план, пруже неку, ако не наду, оно барем идеју где и како, не лаћају се тог незахвалног посла. Већина њих седи већ одавно у компромитованим институцијама као што је САНУ и понаша се као да се све ово догађа неком другом а не њиховом народу.

Шта радити? Наравно да то нико не зна. Али можда би нам горе наведени пример Чеха могао бити од користи. Како су они преживели свој пад, најтежу националну катастрофу после оне у којој су се нашли након тридесетогодишњег рата? Колико се сећам, држали су се онога што им једино није могло бити одузето – своје културе. Сматрали су да ће их њихова култура, брижљиво негована и љубоморно чувана, спасти. И били су у праву. Спасени су.

Неко ће рећи: шта с њом? За шта се практично култура може употребити? Да ли се она маже на хлеб? Одговорићу питањем. А шта друго предлажете? Можда наша шанса лежи у економском буму који ће нам се, из ко зна каквог разлога, ускоро догодити? Треба ли да се надамо изненадним, ни са чим изазваним симпатијама које ће свет почети да осећа према нама? Можда ћемо, ни сам не знам како, постати важан чинилац у светској политици? Не, то су илузије. Ништа се од свега овога неће догодити, ми никада (добро, бар за мога живота) нећемо постати чланица ЕУ и никада нећемо зацелити отворену рану која се зове Косово. Схватити то, погледати истини у очи можда је већ нешто…

Оно што нам преостаје јесте модус вивенди који су изабрали многи мали народи борећи се за свој опстанак. Култура. Онога тренутка када постанемо високо културна нација однос према нама битно ће се променити. Они који су јаки почеће да нас схватају озбиљно а они други да нас поштују. По природи ствари припашћемо Европи, њеној огромној цивилизацији. Неће бити потребно испуњавати бескрајне услове које ЕУ поставља одлажући у недоглед одлуку о нашој подобности. Природно ћемо ући у то друштво, без велике приче и непотребне помпе. Изгледаће то као да се враћамо кући, после дугог и тешког пута.

Лако је рећи. Одакле почети? Да ли наш културни ниво представља довољну основу за опстанак нашем народу? Не. Али можемо постати високо културни народ, можемо то поставити себи као циљ, врхунски идеал у стратегији опстанка. Треба само да се о томе договоримо, да постигнемо општи консензус: култура на првом месту! Све остало ће доћи само по себи.

Јер култура је екстериторијална, припада свима. Не постоји пасошка контрола, царина, нису потребни формулари, уверења. Треба само пружити руку и она ће бити наша. И још нешто је потребно: лична, интимна одлука, тренутак када смо сами са собом у коме ћемо културу једном заувек прихватити као основно начело у нашим животима.

Од тог тренутка, људи који су другачији неће више бити опасни, зли, неће представљати претњу.

Разумећу их, разумеће и они мене. Ако будем културан постићи ћу да и они прихвате мој свет као легитиман, ма колико им се чинио чудним и на први поглед неразумљивим. Култура ће нам омогућити да саслушамо једни друге, да схватимо шта они мисле и да они разумеју шта је у нашим главама. Јер једна од главних цивилизацијских норми културног општења је баш то: слушати и бити саслушан.

То ће трајати дуго. Ко зна ко ће први убрати плодове наше високе културе. Али ништа зато. Јер када пресавијемо табак и направимо резиме онога што је представљао наш живот једини траг који ће за нама остати биће баш тај – културни. Све остало: имовина, лични успех, сујета, моћ, све то у суштини није ништа у поређењу са осећањем да смо свој век провели достојанствено, културно.