Речник надимака

Постоје ствари које никада нећете урадити и поред најбоље воље, упркос одличној идеји или значају који би такво постигнуће имало. Једноставно, немате снаге, времена и ентузијазма да ствар реализујете. Стално одлажете улагање напора које је за једно такво остварење неопходно, лењи сте да започнете или, ако сте већ нешто начели, да то и завршите. Не иде вам иако знате да би, извесно, та ствар била добра, значајна, забавна или шта већ.

Један од пројеката о којима говорим и који, бар са моје стране, никада неће угледати дана јесте речник надимака. Одавно верујем да је нешто тако важно сачинити. Понешто сам ту и тамо прикупио, али, како вуновлачарење траје већ деценијама, најзад сам схватио како речник никада нећу завршити. Зато тај посао остављам другима, коме год се идеја допада, без претензија да на ову замисао поседујем ауторска права. Са своје стране, ако неко одлучи да речник реализује, уступићу му сав материјал који имам.

Пре него што почнем да образлажем облик речника, морам рећи како не верујем да читаве нације имају одређене врлине или мане. Да се за један народ у целини може рећи како је у нечему добар или да је, опет, у нечем другом сасвим лош. Тако, на пример, постоји предрасуда да смо ми Срби не знам ни ја колико топли и гостољубиви, а да су, на пример, Скандинавци хладни и одбојни. Довољно је, међутим, упркос традиционалном послужењу са слатким и водом, којим ће вас у своме дому љубазно дочекати свака српска домаћица, присетити се како овде пролазе навијачи иностраних клубова. Или упитати неког Данца где се налази неки од тргова у Копенхагену. Не само да ће вас тамо лично одвести него ће вам успут и испричати све што зна о том месту. Наравно, никада вас неће позвати у свој дом или показати било какву заинтересованост за вас лично.

Ту се, по моме мишљењу, ради о разлици у менталитету, васпитању, навикама и таквим стварима, а никако о топлини и хладноћи. Људи на одређеним местима на овој нашој земљи живе најбоље како умеју, савлађују природу и околности на једини могућ начин и то формира њихов начин живота. Али, због тога једни нису бољи од других, не постоје добре и лоше нације, постоје само добри и лоши људи.

Ту ћу одмах скочити себи у уста и устврдити нешто супротно: Срби су посебно надарени за давање надимака и у тој дисциплини су много бољи од осталих народа. Уосталом, надевање додатних имена није код осталих народа тако важна и учестала делатност, док овде практично свако од нас има свој надимак који с временом почиње да му замењује име. Сетите се само колико људи знате по надимку, а уопште не знате како се они заправо зову.

То и даље не би било превише значајно да ти надимци нису често – генијални! Били они погрдни, нежни, описни или на први поглед сасвим апстрактни, нови идентитети носилаца надимака апсолутно представљају суштину њихове личности и остају да их заувек прате у животу. А нагурати, сабити све карактерне особине једног бића у реч-две јесте, признаћете, права уметност! Кумови су, по правилу, анонимни као, уосталом, и сви они аутори вицева који се ниоткуда одједном појаве баш када нам је најтеже.

Речник је замишљен отприлике овако. У првој рубрици се налази сам надимак. Следи кратко објашњење шта он значи. У другој рубрици је право име власника надимка и његова кратка биографија. У трећој је објашњење на које особине носиоца се надимак односи. Уколико је апстрактан, представља некакву ономатопеју или нешто слично, треба објаснити како је настао. У четврту рубрику уписују се, ако их има, остали детаљи и подаци који расветљавају позадину настанка надимка.

Један пример: 1. Сава Пикасо. Надимак се очигледно односи на познатог сликара. 2. Припада Сави Аћину, филмском и телевизијском сценографу. 3. Пикасо се вероватно односи на његов ликовни таленат, а могуће и на чињеницу да му је мајка била Францускиња. 4. Једном је, у шали, Сава поменуо како му је надимак наденут „јер изгледа као да га је нацртао Пикасо”.

Или други: 1. Ђура Лампаџија. 2. Припада Небојши Веселиновићу, познатом примењеном уметнику, једној од икона уметничког Београда. 3. Лампаџија се односи на стотине фантастичних скулптура у облику лампи које је овај уметник начинио. 4.  Ђура је надимак који је добио у детињству и вероватно је служио за боље римовање са неком ругалицом. У сваком случају, нема никакве везе са његовим именом.

Могао бих да набрајам: Мечка Шејн, Миле Слина, Веља Нога, Тофија, Даба Мензалин, Бата Френга и тако даље. Иза сваког од ових надимака стоји прича коју би, можда, вредело испричати. Ова маргинална поетика, која је већ раније обогаћена изузетним „Речником српског жаргона” Драгослава Андрића из 1976, била би још један увид у народни геније који не припада само ономе што је забележио Вук Караџић.

Редитељ