Докторати и плагијати у Русији

Верујем да је домаћа јавност већ мало презасићена текстовима о докторатима и плагијатима, али ево нечега о чему овде нико није писао. Дошао сам, наиме, на идеју да истражим ширу слику – каква је ситуација с тим питањем у државама које нису Србија.

Након кратке претраге вести на другим језицима, долази се до занимљивог закључка: проблеми са плагијатима у докторским дисертацијама и куповином диплома најчешћи су у бившим социјалистичким државама које су нагло ушле у капитализам. На првом месту – Русија. Полако, коцкице почињу да се уклапају.

У јануару прошле године, заменик руског министра просвете Игор Федјукин окупио је групу академика који су анализирали 25 насумично одабраних доктората у Русији. Сви осим једног садржали су преко 50 одсто плагијата. Неки су имали и до 90 одсто неоригиналног садржаја.

Присуство плагијата у Русији посебно је изражено код државних званичника и страначких функционера, а неки људи за то оптужују чак и особу на врху пирамиде власти – Владимира Путина.

Године 1997. Путин је одбранио докторат у Санкт Петербургу под називом „Стратешко планирање регионалних ресурса током формирања тржишних односа”. Научници са Брукингс института из Вашингтона открили су 2006. године да је 16 страница овог доктората потпуно преведено са енглеског, из студије о менаџменту коју су написала два академика из Питсбурга 20 година раније. Из исте студије, према њиховим речима, Путин је још ископирао шест дијаграма и табела. Нигде није био наведен извор. Целу ову причу објавио је реномирани „Тајм” магазин.

Путинови ментори на докторату одбацили су све оптужбе о плагијату, наводећи да су то нормалне референце и да је одлично што је Путин користио и америчке ауторе, а не само руске. Ова прича није се појавила на руским телевизијама – о њој су писали само независни руски блогери, а Путинов кабинет је као стратегију реаговања изабрао чисто игнорисање. Ћутали су све време, као да се та информација никада нигде није ни појавила.

Ове оптужбе нису никада доказане, али, у сваком случају, то не смета Путину као државнику. Анкете су показале да грађани Русије не би нимало променили мишљење о председнику, без обзира на то да ли је прича о докторату тачна или не. Проблем је у томе што је његов случај дао зелено светло многим људима у Русији, који мисле: „Ако то ради други или први најмоћнији човек на свету, могу и ја.”

Познати руски економиста и аналитичар Константин Сонин детаљно је анализирао појаву плагијата код политичара у Русији. Он каже да ова криза вуче корене још од уласка Русије у социјализам, када су врхунски научници протерани са универзитета, а марксистичко-лењинистичка догма преко ноћи постала полазна основа свих научних радова. Цео двадесети век руска наука је била изолована од света и развијала се као нека ендемска бољшевичка врста, а највећи део научних радова није био ништа више од гомиле набацаних термина из самоуправљања, који су и нама овде добро познати.

Након преласка Русије у капитализам, ови штанцовани докторати постали су нешто као статусни симбол – као „ролекс”, „бентли” или јахта. Био је то начин да се новокомпоновани богаташи, поникли на пукој експлоатацији природних ресурса, представе народу као учени и стручни људи који осим новца поседују и неке духовне вредности.

Ипак, прошле године један човек се коначно успротивио овом тренду – председник владе Дмитриј Медведев. Он је напре објавио видео-снимак на свом блогу у ком је најавио да ће отпочети жестоку кампању и борбу против плагијата у Русији. Студентима је поручио да морају да престану да копирају радове са интернета, јер је „тај пут слепа улица”.

Иако је Медведев најавио да ће бити прочешљани сви слојеви друштва, без обзира на функцију у држави и страначку припадност, његова иницијатива није наишла на масовну подршку руских званичника – вероватно зато што је међу њима био велики број оних који не би били пресрећни да дају своје научне радове на јавну анализу.

То је укратко анализа стања у Русији у овом погледу. Колико има паралела и сличности са Србијом – процените сами.

Факултет за медије и комуникације