Курс динара и реформатори

У последње време, када долази до пада вредности динара, гувернер брани монетарну политику коју спроводи Народна банка (а којa се не разликује од оне коју су водили његови претходници), али су све учесталији захтеви да се направи коперникaнски обрт и пређе на евро или неки фиксни курс. У тим захтевима најгласнији су управо они који су одлучујуће утицали на досадашњу погубну економску (па и монетарну) политику, а сада нуде коперникански обрт који би српску привреду одвео у још дубљу кризу.

Оно чиме су се наши економски реформатори и њихови неолиберални истомишљеници од 2000. године посебно поносили јесте стабилан курс динара и „здрав” банкарски систем, који је скоро у целини препуштен у руке иностраног капитала. Невероватно али истинито, доказивали су да могу постојати јак новац и здраве банке у држави у којој је привредна активност замрла, а незапосленост достигла огромне размере. Штавише, бивши гувернер је јавно истицао да очекује да ће за то добити Нобелову награду из економије.

Насупрот њима, од 2000. године тврдим да смо се определили за погрешну економску политику, а да су највеће грешке у њеном спровођењу биле политика стабилног (прецењеног) курса динара и препуштање банкарског система у власништво иностраног капитала, односно да је реч о разорној мини одложеног дејства која ће имати катастрофалне последице по српску привреду и њене грађане.

Спроводећи политику прецењеног курса динара, у Србији смо целу једну деценију имали релативно стабилан девизни курс. У претходном периоду раст цена је био вишеструко већи од промене курса динара. Остављајући по страни друге факторе (не)конкурентности наше робе, оваква политика прецењеног курса „поскупљује” домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје „јефтинија”. То неминовно доводи до раста спољнотрговинског дефицита и „гашења” домаће производње.

Одржавање релативно стабилног, прецењеног курса динара било је  могуће захваљујући знатним девизним приливима које је Србија имала све до избијања светске економске кризе. У том периоду, само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству, Србија је забележила девизни прилив од више од 30 милијарди долара. Процењује се да је исти толики девизни прилив био од дознака наших грађана из иностранства. Тај огроман девизни прилив (60 милијарди долара), уместо у развој, био је углавном усмерен у потрошњу.

У условима брзог раста цена и плата, уз релативно стабилан девизни курс, плате запослених исказане у еврима брзо су расле (подсетимо се да је просечна плата у Србији у октобру 2000. износила око 80 немачких марака, односно 40 евра) и стварао се привид успешности реформи. У таквој ситуацији многи грађани – тржишно неискусни, доскора незадужени и живећи годинама у приличној оскудици – узимали су изузетно скупе банкарске кредите и углавном куповали инострану робу. На тај начин стимулисали су производњу, али не домаћу него у земљама из којих долази та роба али и капитал.

С друге стране, у условима добрих зарада (због лихварских камата) на кредитирању наших грађана, имали смо и знатан додатни прилив (спекулативног) капитала, који су банке повлачиле од својих централа из иностранства. Одобравајући кредите, банке су се од неминовног пада курса динара заштитиле девизним клаузулама, а грађани су масовно узимали кредите наивно верујући да ће дугорочно курс динара бити стабилан (прецењен), а да ће њихове зараде исказане у еврима и стандард и даље расти.

Наши економски реформатори морали су превидети да овакав модел економије неће моћи дуго да функционише јер, пре или касније, долази период када се неће имати шта продавати, нити (због презадужености) додатно задуживати. То ће довести до рапидног пада девизних прилива и додатног погоршања свих перформанси српске привреде, те осетног смањења стандарда запослених. Тада ће се и простор за високе зараде банака смањити и доћи ће до одлива спекулативног капитала. Значајно смањење девизних резерви условиће осетан пад вредности динара, односно девалвацију.

После погрешне економске политике, српска привреда се сада налази у тако лошем стању да не постоји добро решење. Тако и у политици девизног курса, избор је могућ једино између лошег (девалвација) и катастрофалних решења (наставак досадашње монетарне политике, фиксирање девизног курса, једнострано увођење евра као званичне валуте).

Девалвација би дугорочно имала позитивне ефекте (пре свега, смањењем огромног спољнотрговинског дефицита и повећањем производње и запослености), али за то је неопходно време, а у почетку су неминовне и одређене жртве, што је скопчано и са не малим ризицима. Сваки дан одлагања више него потребне девалвације, неминовне жртве и ризике чини већим, поготову уколико девалвација буде изнуђена, а не плански спроведена. Уколико томе приступимо осмишљено данас, то ће бити веома болно решење за велики број грађана, али одлагање неминовних резова довешће до изнуђених потеза који ће бити знатно скупљи и социјално драматичнији.

*Редовни професор универзитета