Оно што повезује Црвену звезду и извесног Фирера који се не зове Адолф и не презива Хитлер, већ се осећа Србином и живи у Србији, осим када не бежи у Италију, јесте ужасавајућа реакција оних који нажалост оличавају институције.

Ретко се човек у Србији морао осећати тако постиђеним као кад су они који се сматрају навијачима Црвене звезде дивљали и „крадуцкали” (израз једног бившег министра дат додуше у другачијем контексту) по бензинским пумпама у Чешкој и златноме Прагу. Модерни вандали су разбијали, крали и покушали да се туку са полицијом. За дивно чудо, чешка полиција се показала на висини својега задатка, па вандали у црвено-белом нису могли доћи до пуног изражаја, а камоли да захтевају некакву „правду за Уроша” (оног дивног младића који је, ваља се присетити, онако витешки гурао бакљу у уста српском полицајцу који је на стадиону зарађивао хлеб за своју породицу бринући о безбедности навијача). Па, ипак, дивљање оних који се сматрају навијачима није било најгоре што се десило. Нажалост, челници Црвене звезде, клуба за који од малих ногу непрестано навија и долепотписани, испали су гори и од самих вандала. Наиме, они су за сукобе оптужили чешку полицију и чешка средства масовног општења, јер су наводно обе установе биле вођене антисрпским стереотипима. Тако неодговорном понашању Звездиних челника, поименце Александра Антића, узгред буди речено председника Скупштине Београда, и Владана Лукића, председника Црвене звезде, немогуће је наћи оправдање, али га је лако разумети. Несрећници су се уплашили да би их „делије” могле најурити. Уместо да осуде вандале који блате не само Звезду, већ и Србе који, узгред буди речено, имају пријатеље међу Чесима, они су покушали да се „ваде”на полицију и новинаре. Сасвим је извесно, ова управа Звезде неће имати снаге ни памети да се огради од вандала примамљујући истинске љубитеље фудбала на стадион. Напротив, она ће им и даље плаћати пут (да ли и дневнице?) не би ли нас ти најгори амбасадори наше земље брукали.

Некако у исто време, виша судска инстанца у Србији је поништила одлуку ниже о казни за поменутог Фирера, јер овоме судски документи нису били достављени на ћирилици. Ето, Фирер не зна латиницу, што му не смета да бежећи од правде живи у Италији или да учествује на форумима светских крајњих десничара. Повређена су му Уставом зајемчена права. Жалостан нам Устав, кад је и то могуће.

Очевидно, поремећен је у нашем друштву систем вредности, па су онда и институције урушене, попуњене погрешним људима. Навикли смо да припаднике своје нације унапред гледамо са више симпатија него оне који јој не припадају. Спремни смо да правдамо и злочин само ако га је „наш” направио, али злочине „њих” над „нама” ћемо редовно осуђивати. Отуда није чудо кад „навијачи” правдају онакву бестијалност тражећи некакву „правду за Уроша”, јер Урош припада „нашем чопору”, а полицајац који је једва преживео његово иживљавање противничком. То што је млађани Урош упропастио живот не само полицајцу већ и његовој породици изгледа да „делијама” није битно. Но, хајде што није њима, али што није Звездиној управи, како бившој тако садашњој, то је проблем.

Када се Урошеви „ортаци”, „делије”, срамно понашају у Прагу, то се, такође, мора оправдати наводном „употребом претеране силе”. Човек се, међутим, мора запитати: како то да прашка полиција не користи претерану силу кад долазе други гости? Па није, ваљда, Црвена звезда једини клуб који је гостовао у Прагу? Одговор се намеће: никаква сила није потребна против оних који не злоупотребљавају гостопримство. Професионална полиција примењује силу само када друга средства не помажу, и чешка полиција заслужује све похвале за своју реакцију. Може се човек само надати да ће и наша увек тако поступати те да ће зато имати недвосмислену подршку велике већине друштва. Биће то знак да је друштво на путу оздрављења.

Фирер ће позивањем на ћирилицу покушати да забашури своје нацистичко вјерују које га је надахнуло да прети новинару само због етничког порекла. Све ће покушати да се представи као борац за српство. Од сличних бораца српство је страшно пострадало. Нацисти направе пуно штете не само другим нацијама, већ и сопственој. Ваљда им то ово друштво неће дозволити. Потребно је да велика већина грађана Србије схвати да то што је неко припадник „наше” породице, клана, племена, народа, нације или навијачког чопора не може бити оправдање за лоше поступке које чини. То треба да постане нешто што не треба помињати на страницама штампе. У противном, несреће које смо недавно доживели не морају бити последње.

социолог, Филозофски факултет у Београду