Да ли је могуће да неко буде истовремено бошњачки родољуб и српски патриота? Толико смо сви који живимо на просторима бивше Југославије затровани мржњом да се потврдан одговор на претходно питање одбија као у најбољем случају нека врста научне фантастике, а у најгорем као зла намера опсенара који би да нас врате у време братства и јединства.

Један политичар нас упућује да је човечност испред и изнад националних идеала, јер сваки национални идеал, да би уопште испуњавао услове да се идеалом зове, мора претходно испунити захтеве човечности. У противном, национални идеал нема права на бивствовање. Нажалост, на простору бивше СФРЈ, па и у Србији, намножили су се појединци који општељудске идеале занемарују. Често занемарена истина да „брат је мио које вјере био” неопходна нам је данас и убудуће као што је била и раније.

Људи који се убрајају у политичку и културну елиту имају одговорност у вишенационалним и вишеконфесионалним заједницама која надмашује одговорност других појединаца. Ту свака јавно изговорена реч има додатну тежину, јер изговара је неко ко утиче на многе.

У нашој средини, нажалост, има исувише људи попут Велимира Илића којима је другога увредити као чашу воде попити. Проблем је, међутим, отежан када се увреда односи на националну припадност неког појединца, јер онда није увређен само тај појединац, већ и његови сународници. Па ипак, има и у Србији охрабрујућих политичких појава. Ради се о Расиму Љајићу, министру рада и социјалне политике у влади Републике Србије. Човечан и цивилизован, поштен и паметан, он враћа поверење у могућност да се политиком у Србији неко може бавити из племенитих побуда. Штавише, резултати локалних избора на Вождовцу и у Земуну показују да је један мали, али ипак приметан део бирача ових општина уочио да и неко ко није православац може бити патриотски политичар. Штета је што Листа за толеранцију Расима Љајића није добила већи проценат гласова, јер би на тај начин јасније било стављено до знања да хохштаплерај и лоповлук не могу проћи као српско родољубље, па ни ароганција као православна или демократска врлина.

Треба сањати дан када у Србији верска припадност неће бити одређујућа за политички успех даровитих и поштених политичара. Могуће је да тај дан и није тако далеко, нарочито ако се грађани који деле овакво уверење потруде да тако и буде. Ако се остварио сан Мартина Лутера Кинга од пре педесетак година, ваљда ће се остварити и сан овдашњих демократичних духова да имају политичаре који могу побудити најбоље људске особине, без обзира на националну или верску припадност. Ако се данас, судећи према социолошким истраживањима, већина грађана Србије сећа Јосипа Броза као најбољег политичара, а имао је ауторитарни режим покојног Броза озбиљних мана и починио је тешке грехе и грешке, у модерном добу Србије, онда се можемо надати да српска етничка припадност неће бити одређујућа за политички успех у Србији у будућности.

Знатнији политички и могући државнички успех Љајића имао би и благородне последице на односе Србије и Босне и Херцеговине. Бошњаци би могли увидети да у Србији не живе само мрзитељи свега муслиманског, већ да у њој пребива већина која нема таквих предрасуда и која је спремна да прихвати Бошњаке као једнако вредне сапатнике и истинску браћу. Могуће је да би Бошњаци и Срби, како у Србији, тако и у БиХ, схватили да једни другима нису непријатељи, већ да би могли заједно стварати умнију и срећнију будућност у којој би се међусобно помагали. Национална равноправност, мир, социјална правда, друштвени напредак и политичко снажење обеју нација су вредни циљеви. Но, потребно је да политичка и културна елита пружа добар пример који би грађани могли следити.

Напослетку, ваља нешто приметити: Љајићева листа добила је гласове оних који иначе гласају за Демократску странку. Ови гласови би на неким републичким изборима тренутно припали јединственој листи коју води Борис Тадић. Социјална демократија Србије треба да се држи заједно, ако жели да остварује добре резултате у будућности. Демократе треба да уважавају допринос Љајића добробити друштва Србије у већој мери но што су то досад чиниле. У противном, гласови дати листи коју води Љајић могли би омогућити напредњацима да буду испред демократа, као што се догодило у две београдске општине. Но, ово су мање важна запажања политичког аналитичара; битнија су запажања социолога о значењу и значају који Љајић и његови пријатељи имају у садашњости, и који могу имати у будућности Србије, Босне и Херцеговине, па и ширег подручја бивше Југославије.

Др социологије, Филозофски факултет Београд