Док je српска етничка заједница била под влашћу Османскога царства, једино упориште етничког идентитета представљале су Српска православна црква и малена и ретка православна теократија Црна Гора. Мехмед-паша Соколовић, велики везир родом из околине Вишеграда, обновио је рад Пећке патријаршије 1557. године, поставивши за патријарха свог рођака Макарија Соколовића. Од тада до 1766, када је Патријаршија због сталних буна српског становништва поново укинута, она је, упркос ниском образовном нивоу свештенства, чувала и градила етнички идентитет неговањем косовског мита, увршћивањем многих Немањића у свеце и њиховим приказивањем на иконама.

Са постањем модерне Србије, међутим, Црква је губила на значају. Штавише, умела је изгубити важне битке од Вука Караџића, примерице, када је била на дневном реду реформа српског језика. Да тако није било, данас бисмо говорили и писали неком од редакција старословенског језика, а већина Срба би, с обзиром на компликованост језика, била делимично неписмена.

Након слома социјализма, као последица свеопштег изумевања традиције под фирмом „враћања традицији”, у конзервативнијим деловима друштва Србије од СПЦ почело се пуно очекивати. Уколико више, утолико нереалније. Отуда није чудно што се данас многи саблажњавају над тучом беспризорних монаха на „светој српској земљи”. Па ипак, то што су се две групе монаха потукле није највећи проблем нити скандал у СПЦ. Ради се тек о симптому озбиљније болести.

Да ли треба подсећати на оно што се дешавало са врањским владиком Пахомијем и дечачићима, а данас већ одраслим људима са ожиљцима на души? Како то да су наши конзервативци узнемиренији данас но што су били онда? Зар је на суду због застарелости недоказано сексуално злостављање дечака, и то још од владике, мањи злочин од туче и мањих или већих крађа црноризаца нижега чина? Шта очекивати од обичних монаха, ако су се протеклих деценија осведочили да је неке од њих некрофилно обртање лобање „малог Илије” у информативној емисији РТС препоручило за место владике, ако се други, можда, одају педофилији или беспримерном богаћењу и уживању у кичу?

Сигурно, има у СПЦ монаха, који постају то из религијских мотива, вредних и паметних људи којима се може поносити, али је несумњиво да има и оних који су тамо отишли из разлога који могу бити прозаични. Зар није близу памети да има и оних који су видели у монаштву или свештеничкој професији могућност лепе зараде? Овцама су потребни пастири, треба их стално и предано шишати: породичне славе, освештања различитих објеката, посете светим местима, крштења, венчања, сахране, вођење различитих финансијских послова. Богобојазност стада да се лепо уновчити, а онда се може угодно, кадшто и раскалашно живети. Зар није логично и да неки оду у монахе зато што су увидели да се према њима не примењују законске санкције које важе за недовољно моћне грађане?

Није ли лицемерно од конзервативних идеолога када се данас згражавају над тучом монаха? Црква је само део друштва, а оно је осиромашено, морално запуштено, у појединим слојевима прилично необразовано. Зар није логично да и цркве буду сличне? Но, озбиљан проблем настаје кад држава привилегује неке грађане; примерице, црквене великодостојнике, политичаре и богаташе у односу на друге грађане. Жалосно је што, чини се, врх СПЦ и конзервативни део јавности сматрају лакомост Артемијевих сарадника већим злочином од претпостављених Пахомијевих. Да ли уосталом чињеница да се СПЦ досад није оградила од подршке коју јој је пружао фашистоидни Образ није била довољно јасан знак да нешто није у реду у њеним редовима? Да ли ће, бар, чињеница да насилни поштоваоци Љотића однедавно батинашки подржавају само Артемијево крило у СПЦ бити довољна да се Црква од носиоца фашизма недвосмислено и јавно огради? Да ли на конзервативни део јавности, врх СПЦ и судове државе делује само телевизијски снимак и непослушност црквеној хијерархији? Чим нема снимка, чим се злочинац упреподоби у послушничком ставу, све се заташка, „случај застари” пред судом, а црквени апологети окриве жртве и новинаре.

Наравоученије: брадати црнорисци не сведоче о врлини; ретки су врли – у црквама и ван њих; ипак, цркве су друштвене институције које нуде спасење бројним појединцима уплашеним од смрти, а каткад и од живота, па нема зиме ни за религију ни за свештенство; без обзира на несумњиви историјски значај СПЦ за српску нацију, једино морални закон у нама и звездано небо над нама чине животни ослонац просвећених и храбрих људи.

доцент на Филозофском факултету у Београду