ДРЖАВА И СПОРТСКИ КЛУБОВИ

У дванаест и минут потписник чланка критиковао је челнике ФК Црвена звезда када су правдали понашање „навијача” у Чешкој и нападали професионално понашање чешких полицајаца који нису дозволили да неваљалци разваљују Праг и, можда, им уваљују упаљену бакљу у уста, како су то већ неки злочинци, за које се бесловесно захтева „правда”, радили са недужним српским полицајцем. Звездини челници се због критика нису потресли, али је зато читава јавност Србије била мало потом потресена ужасним злочином Партизанових „навијача” који су убили Бриса Татона. Потом смо гледали ,,Инсајдер” и ужаснули се, на првом месту, радом судова и тужилаштва. На видело је изашла повезаност између управа наших највећих клубова, делова тужилаштва и судова са окорелим криминалцима и зликовцима скривеним иза навијачких шалова. Из управе Партизана одбили су да разговарају, а из управе Звезде видели смо гласноговорника који је правдао и бранио „навијаче” како је знао и умео – муцаво и морално недопустиво. Напослетку, најодвратније претње и увреде на адресу новинарке певали су кошаркаши Партизана заједно са његовим „навијачима”. Отрован је то шлаг на торти досадашњих злочина, те претњи и увреда које Бранкица Станковић свакодневно прима на срамоту полиције, суда и читаве јавности Србије.

Полиција, како се чини, ради свој посао. За тужилаштва и судове ваља се такође надати да ће једног дана прорадити. Овде ваља прозборити о спортским клубовима. Прво, спорт треба да служи здравом развоју омладине. Друго, функција спорта јесте у развијању витештва у такмичарским односима међу младим људима. Дакле, колико је важно да се млади навикну на такмичење у друштву, борбу за победу, толико је значајно и да се они науче да витешки подносе пораз из којега треба извући поуку како би се следећи пут победило. Супарник се поштује, од надмоћног такмаца се учи, победа се прославља, а пораз подноси спортски, тј. уз пуно поштовање победника, па ма како тешко падао. Тек развијајући своје телесне и духовне особине на оптималан начин, млади постају нада друштва. Клубови морају васпитавати омладину, а не смеју бити смоквин лист који закриљује злочинце подстакнуте радикално десном идеологијом.

У нас, међутим, спорт је постао борба на живот и смрт, „навијачи” себе често сматрају важнијим од такмаца на спортском борилишту, а дешавања на трибинама и око стадиона и хала прете да својом бестијалношћу превазиђу узвишена осећања које изазива часна борба спортиста.

Прошао је дванаести час! Одоцнили смо. Па, ипак, нешто се може учинити, под условом да је влада довољно одлучна. Клубовима у чијим управама седе потенцијални криминалци мора се запретити да ће бити растурени као друштвено опасна удружења. Спортски савези морају се томе прилагодити или се и они морају растурити. Клубови морају достојанствено одговорити својим друштвеним одговорностима или морају нестати из јавног живота Србије. Чему Партизан, чему Звезда, о Раду је најбоље не говорити, ако управе тих клубова подржавају злочин и криминалце у својим редовима, плаћајући им пут и дневнице на гостовањима, купујући им пиротехничка средства, прибављајући им заштиту судова и припуштајући их у своје редове? Није довољно злочин осудити. Потребно је да се у клубовима направи одлучан рез: не сме бити места у управама клубова за оне против којих је покренут судски поступак! Клуб мора одстранити криминални кукољ из навијачког жита. Ако се несрећници који клубове воде плаше за своје животе, нека обавесте полицију и јавност или нека се повуку са својих позиција. У противном, они су саучесници у терорисању јавности и у злочинима који се већ годинама врше. Штавише, зато што их штите и подржавају, друштвено су опаснији од беспризорника који убијају друге људе, домаће и стране, само ако им се нађу на путу.

Прошло је 12, али још се може нешто учинити: вођи спортских клубова и савеза имају реч. Ако крену, па макар и са одоцњењем, у решавање проблема подржаће их највећи део јавности, али ће морати да се суоче са страхом од злочиначке мањине. Мање храбро, али сасвим прихватљиво и часно, јесте и повлачење са функција у спорту. У противном, јавност ће их сматрати саучесницима у злочину и захтеви за укидање друштвено штетних удружења ће се појачати. Напослетку, држава је на испиту, јер друштво једино њој признаје монопол на употребу силе. Она мора да казни оне који овај монопол доводе у питање или је неће бити. Ако је неопходно, она новим клубовима може заменити старе, небитно да ли под истим или различитим именом, а само храбри људи неукаљаног угледа могли би да воде клубове у које не би могли ни привирити спорта недостојни.

социолог, Филозофски факултет у Београду