Када грађанин Србије прелази финско-руску границу осети се привилегованим. Они који су рођени после 1975. осете се тако вероватно први пут у свом животу када прелазе неку границу. Писац ових редова осећао се тако крајем осамдесетих и на самом почетку деведесетих. Разлог привилегованости јесте чињеница да Русија од грађана ЕУ захтева да поседују визе, а од грађана Србије не. Виза доста кошта, готово сто евра, а то није мала сума ни за добростојеће Европљане. Зацело, садашња влада Русије завређује захвалност, а садашња Влада Србије све похвале што је бар једна баријера укинута. Надајмо се да ће и шенгенска бити ускоро уклоњена.

Путника намерника који из Финске возом долази у Санкт Петербург очекује сусрет с нимало лепом железничком станицом Финландија. На њој се не може наћи оно што је уобичајено на финским и шведским станицама или аеродромима: мноштво бесплатних мапа града с рекламама хотела и ресторана, те шалтери с обавештењима на којима ће љубазни домаћини на одличном енглеском објаснити све што је посетиоцима потребно.

Путник се мора, према томе, снаћи сам. Да би се дошло до Невског проспекта, тј. центра града, пролази се кроз блокове каткад сасвим, каткад делимично напуштене и оронуле, а некада поред очаравајућих зграда. Пусти крајеви града обавијени су непријатном атмосфером, а мучан утисак појачавају понегде полупани прозори. Ту и тамо промичу ликови опхрвани бригама тегобног живота. Убеђен да млађи људи знају енглески језик, ваш дописник је питао да ли у близини постоји неки хотел. Ако није остао ускраћен за било какав одговор, што се најчешће дешавало услед одсуства жеље да се са странцем има било каквог посла, онда је сазнавао да хотела у близини нема. Покушавао је, разуме се, и са српским. Но, ни ту успеха није било. Изненађујуће је како чувена „широка руска душа” не изгледа тако пространа у поређењу са финском или шведском. Чини се да припадници великих нација, Руси и Американци, често самодовољно и самодопадљиво, а суштински провинцијално, сматрају да посетилац треба да зна њихов језик пошто они немају потребе да уче било који осим њиховог. Наравно, да не буде забуне, лепо је и корисно знати руски језик, али поента није у томе.

Но, кад се дође на Невски проспект, онда Санкт Петербург заблиста пуним сјајем. Тада се види да је намера Петра Великог да импресионира странце сасвим успела, па иако друга функција, позападњачење Руса, није остварена. Таква ширина простора, таква грандиозна дивота призора, ретко се у животу виђа. Угледање на Париз свуда је видљиво, баш као што је случај и у Стокхолму. На Невском проспекту може се пронаћи и туристички центар за информације, иако је корисније распитати се преко Интернета за повољан смештај. Ако је човек сналажљив пристојно преноћиште га неће пуно коштати, а и понеки рецепционари одлично говоре енглески, па иако немају појма где се Србија налази освајају изузетном љубазношћу која превазилази људском топлином пословичну нордијску пријазност и спремност за помоћ.

Квалитет услуге у санктпетербуршким продавницама разликује се од радње до радње. Понегде су продавци изузетно предусретљиви, али не и нападни, а понегде је од навалентности немогуће живети, нарочито ако је помешана с необавештеношћу. Тако је један продавац на наш одговорда долазимо из Србије, поставио друго питање: „То је близу Ирана?” На одговор да је Србија на Балкану, следило је убеђење продавца да онда, ипак, мора бити у питању Средња Азија, на шта је уследио још грохотнији смех пре но и одговор да је Балкан у Европи. Наравно, продавац је на добром енглеском наставио да продаје без икаквог успеха.

Оно што из приче може да се закључи јесте да су политичка и културна елита Русије много заинтересованије за стратешки значај Србије (што још увек не значи да су Србија и Русија „стратешки партнери” јер миш са слоном, осим у цртаћима, тешко може такве односе остварити) но „обичан човек” који неретко за Србију није ни чуо. Истовремено, то нашу политичку елиту, а и грађане, треба да подучи да нема места одушевљењу када је спољна политика у питању. Са Русијом се морају одржавати најбољи могући односи јер ради се о једној од најважнијих држава, коју сада воде веома способни државници, и с којом нам се интереси тренутно поклапају. Но, односи између држава увек се базирају на интересима. Осећања могу замаглити чисти видик. Отуда није добро када се политички поени стичу на основу наводно исконског словенског братства (шта ако су продавац и англоамерички научници у праву када веле да су Срби персијског порекла). Шалу на страну, трезвености никада није на одмет, а у спољној политици посебно.

социолог, Филозофски факултет, Београд