Велика прашина се у јавности Србије дигла када је пре неколико дана Андреј Николаидис, саветник председника Скупштине Црне Горе, написао да би „цивилизацијски искорак” био да су председник Србије Борис Тадић, председник Српске Милорад Додик, и патријарх Српске православне цркве Иринеј, заједно са још неколико хиљада људи одлетели у ваздух.

Неколицина београдских писаца, уз које се нашао и челник Народне библиотеке, побунили су се због медијске хајке на саветника Ранка Кривокапића. По њиховом мишљењу, књижевник Николаидис има право на слободу мишљења. Свакако, он то право има као грађанин Црне Горе и књижевник. Проблем је, међутим, у томе што он није обичан грађанин братске државе и није обичан књижевник, већ је превасходно државни чиновник. Исто тако, Сретен Угричић не може бити на првом месту књижевник, већ је, такође, државни чиновник Србије.

Неколико пута је писац ових редова инсистирао на страницама „Политике” да је државном чиновнику право на јавно иступање ограничено интересима државе која га запошљава. Својевремено је тако писао у случају Милана Ст. Протића, тада амбасадора у САД, који је сматрао да он као интелектуалац има право да критикује председника и министра спољних послова, иако је дужан да ставове државе коју ови оличавају заступа. Такође, некадашњи државни секретар у Министарству за људска права Марко Караџић завредио је отпуст из државне службе, једнако као и његов шеф, када је тог истог шефа, иначе рђавог министра, јавно критиковао. Наиме, у државној бирократији влада начело хијерархије и нижи чиновник слуша претпостављеног. Ако му се нешто не свиђа, може му у четири ока или службеном белешком указати, а ако је ситуација неиздржива, пресавије се табак, напише оставка, и тражи други посао. У противном, виши чиновник мора сменити нижег, јер државу треба да одликује усклађено и ефикасно делање бирократије.

Отуда је и смена Сретена Угричића на месту, без обзира на његове могуће заслуге када је у питању рад Народне библиотеке. Поставља се, међутим, једно друго питање: да ли је Србија требало да подноси протестну ноту Црној Гори? По мишљењу које се овде заступа, то није било неопходно. Наиме, господин саветник је дао аутогол, јер писац ових редака не може замислити да разумнији Црногорци, за које верује да су у већини без обзира на национално опредељење, могу подржати безумље једног државног чиновника. Штавише, ваља претпоставити да би се они образованији запитали каква је држава у којој човек такве памети „śetuje” (да је Његош само знао за овако лепа слова јамачно би црногорскијем писао) другог човека у држави. Овако, опет ће крајњи црногорски националисти у Србији налазити оправдање за сопствено безумно делање; ето, да није великосрпског национализма и хегемонизма не би они такве глупости ваљали.

Ипак, што се саветника председника Скупштине Црне Горе тиче, ситуација је јасна. Човек није смењен због тога што се његов шеф слаже са саветниковим ставовима. Антисрпски став на којем ова двојица националних трудбеника граде црногорски национални идентитет налази се у сржи политичке идеологије Социјалдемократске партије Црне Горе којој се Р. Кривокапић налази на челу. Ова странка је успела, благодарећи среброљубивом у криминалу огрезлом и опортунизму склоном делу врха ДПС, да промени српску тробојку (тешко им је да промене народну ношњу Црногораца, јер и она је у бојама српске тробојке, иако се све чешће на ногама могу видети црне чизме уместо белих чарапа) и наметне песму Секуле Дрљевића (зацело због његовог антифашистичког делања до којег је црногорским социјалдемократама изнад свега стало) као државну химну.

Разуме се, када је референдум о одвајању Црне Горе од Србије одржаван, тада се грађанима Црне Горе са пребивалиштем у Србији, са изузетком проверених кадрова какав је шеф Црногорске странке у Србији, није дозвољавало изјашњавање, иако им се порез на имовину наплаћује. Наравно, из САД и других земаља су долазили на референдум они за које се знало како ће се изјаснити. С обзиром на број Срба из Црне Горе, грађана Црне Горе у Србији којима није било омогућено гласање, исход референдума био је и остао споран. Но, свеједно, ова горка подсећања не служе томе да се међудржавни односи кваре. Напротив, Србија треба да се понаша као старији брат који не обраћа превише пажње на детињарије млађег. Треба радити на уозбиљењу сопствене државе, на привредном развоју, сузбијању криминала, те развијању грађанских слобода не осврћући се на оно што не завређује пажњу озбиљних људи. Уистину, овај текст не би био написан да није било непотребне реакције Србије.