Пре неки дан пукла је једна од многобројних корупционашких брука која се односи на етички и/или правно недозвољене везе пословних и политичких кругова око градње тржно-пословног центра ,,Ушће“. Јавност је узбуркана ни први ни последњи пут. Ваља се сетити ,,Ц маркета“, Луке ,,Београд“, „афере шећер“, Јањушевића и Колесара, афере око приватизације предузећа „Књаз Милош“ итд. Учествовали су у њима домаћи и страни богаташи, те домаћи политичари које је „народ бирао“.

Да ли има значаја чињеница да су корумпирани политичари изабрани на основу општег права гласа? Другим речима, да ли је битнија чињеница (1) да су грађани неког изабрали на општим, тајним и поштеним изборима, или чињеница (2) да је политичка елита која је добила легитимитет на изборима, уз часне изузетке, у односима пословног и приватног прожимања са пословном елитом којој легитимитет даје поседовање необично великог капитала? Или још општије исказано, да ли су капитализам и демократија међусобно сагласни? Није ли капитализам, ипак, знатно ближи олигархији, јер у њему владају они који поседују капитал, а они спадају у богату мањину коју сиромашнији грађани кадшто презиру, зато што основано сумњају да се ова обогатила на неморалан и/или незаконит начин, а кадшто јој завиде? Ипак, пре но што се понуде одговори на ова питања, треба видети да ли је случај србијанског капитализма структурно различит од других капитализама?

Потписник ових редака сматра да је капитализам свуда – од САД, преко Латинске Америке, Русије и Индије, до источне и западне Европе – олигархијске природе, те да се демократија, која подразумева непосредну или посредну владавину (у име) грађана неке политичке заједнице у корист општег добра, у капитализму може само изузетно остварити. Начелно, богата мањина ће купити политичаре које су грађани изабрали да раде у корист ње, а никако не и у корист општег добра. Како Сајмон Џонсон, некад водећи економиста ММФ, а садашњи професор угледног МИТ, тврди: „Настајуће тржишне владе и њихови савезници из приватног сектора обично образују чврсто повезану – најчешће, снобовску – олигархију, која влада земљом као неким за профитом жудећим предузећем у којем су они власници“. Интелектуалци, политички аналитичари и новинари су ту да преко средстава масовног општења, контролисаних или од стране домаћих и страних влада или од стране домаћих и страних богаташа, оправдају овај рад политичара у корист богате мањине, идеолошки га представљајући као рад за опште добро.

Но, не ради се само о „настајућим тржишним владама“. У САД је влада огромним финансијским средствима добијеним од пореских обвезника спасила од банкрота банке и осигуравајуће куће, тј. неке од најбогатијих грађана САД, зато што би у супротном дошло до ланчане пропасти многих компанија и масовне незапослености средњих слојева и радника. Штавише, како вели С. Џонсон, ради се о „дубљој и још више узнемирујућој сличности: интереси пословне елите – финансијера, у случају САД – играли су централну улогу у стварању кризе, учешћем у све већем коцкању, уз прећутну подршку владе, све до неизбежног слома. Сада користе сопствени утицај, што је још алармантније, да спрече управо оне реформи које су неопходне да би се привреда извукла из глиба. Влада је беспомоћна или невољна да би делала против њих“. Према томе, ради се о постојању препознатљиве олигархијске спреге пословних и политичких кругова.

Па ипак, многи интелектуалци, међу којима се истичу политиколози и правници, усредсређени на правно-политичке облике и обневидели кад је у питању друштвено-економски садржај, правдају овакво стање - упорно користећи заводљиву терминологију о зрелим, консолидованим или младим, потконсолидованим демократијама. Када би се, међутим, ствари назвале својим именом, онда би требало говорити о старим или зрелим олигархијама, какве су САД, Велика Британија или Италија; консолидованим олигархијама, какве су Грчка и Пољска; младим, крхким олигархијама, какве су Србија и Хрватска; и ауторитарним олигархијама, нпр. у Русији. Требало би говорити и о помоћи зрелих олигархија младим олигархијама да се консолидују. Напослетку, да не буде забуне, аутор овог чланка не сматра да је социјализам одликовала демократија, пошто се ту радило (а и ради, како сведоче примери Кине, Кубе или Венецуеле) о ауторитарном поретку који пориче политичку слободу. Но, и капитализму недостаје демократија, јер ту се радило и ради, уз могући изузетак државе благостања, о олигархијском поретку који пориче једнакост и социјалну правду.

доктор социологије, Филозофски факултет, Београд